Мухамед Али: Ја, највећи

Американац Џејмс Корбет, познат по надимку Џентлмен Џим, почео је да пише нову историју бокса као први шампион тешке категорије у борби са рукавицама. У Њу Орлеансу, 7. септембра 1892. године, Корбет је у 21. рунди нокаутирао последњег голоруког првака Џона Саливена. Корбет је боксу подарио ударац кроше, што је демонстрирао први пут 1889. не мечу са Чоинским.
Корбета је са трона свргао легендарни Енглез Роберт Боб Фицсимонс (17. март 1897 у Карсон Ситију, америчка држава Невада), а тај окршај је снимљен на филму, што је први спортски догађај икада забележен на филмској траци. Касније је филм приказиван широм Америке, која је после Енглеске постала водећа боксерска сила.

На почетку прошлог века све више успеха бележили су и боксери црне расе што је изазивало расистички бес код знатно бројнијих белих Американаца, кулминиран када је Џек Џонсон 1908. као први црнац освојио светску титулу. Изванредни Џонсон , а подивљалој кампањи против њега придружио се и славни писац Џек Лондон, позвавши већ времешног бившег првака Џејмса Џефриса да "освети белу расу". После много натезања борба је одржана у Риноу 1910. године пред 18.000 гледалаца, а Џонсон се поигравао са Џефрисом и исмевао га у рингу, нокаутиравши га у 15. рунди. Одмах је дошло до опште туче, а потом су уследила расистичка дивљања, обрачуни и покољи, у којима је било и мртвих.

Почетак двадестих година прошлог века протиче у знаку чувеног Џека Демпсеја, коме је титулу одузео Џин Танеј, два пута га узастопно победивши на поене. Њихов први меч у Филаделфији (23.9.1926) посматрало је 120.757 гледалаца са плаћеним улазницама, а годину касније на реваншу у Чикагу се окупило 104.943 љубитеља бокса. Макс Шмелинг постаје први Немац на светском трону тешкаша, а потом то полази за руком и Италијану Приму Карнери, али како се сумањало уз обилату помоћ у то време веома моћне италијанске мафије у Америци. Карнера је титулу изгубио од Макса Бера, првог и јединог Јеврејина који је владао тешком категоријом.

"Црни бомабардер" Џо Луис доминирао је више од једне деценије (1937-1948), а затим Роки Марћано поставља до данас необориви рекорд: 49 мечева, 49 победа (43 нокаутом). Почетком шездесетих круна припада Сонију Листону, познатом по највећем обиму песнице о свих шампиона, али његова владавила је трајала кратко, јер је прекинуо највећи међу највећима – Касијус Клеј, који ће убрзо прећи у ислам, створивши тако нови идентитет и променивши име у Мухамед Али.

Али, бома је (Али, уби га), узвикивала је маса Африканаца у Киншаси, уочи антологијске борбе против Џорџа Формена. Том сценом почиње "оскаром" награђени документарни филм о том вероватно најчувенијем боксерском мечу под називом "Када смо били краљеви". Мухамед Али је 30. октобра 1974. у Заиру нокаутирао Формена у осмој рунди и по други пут се вратио на краљевски боксерски престо. Годину дана касније још један великан из "златног доба" Џо Фрејзер губи од Алија у Манили, јер није могао да устане са столице уочи последње 15. рунде.  Претходно Али без титуле није остао у рингу, него му је одузета административним путем зато што је јавно одбио да буде учесник рата у Вијетнаму.

У аутобиграфији: Ја, највећи, Мухамед Али, "Велики брбљивац из Луисвила", подсетио је на најславније дане из богате каријере, која ваљда више него и код иједног другог врхунског спортисте премашује оквире спорта. Председник САД Џорџ Буш млађи недавно га је одликовао највећим могућим цивилним признањем у Америци, а Али је остао достојанствен и велики, иако више од две деценије болује од неизлечиве и тешке Паркинсонове болести. То га није омело да дрхтавим рукама запали олимпијски пламен у Атланти 1996, као и да буде чест учесник у многобројним хуманитарним акцијама. Мухамед Али је заиста највећи.