Muhamed Ali: Ja, najveći

Amerikanac Džejms Korbet, poznat po nadimku Džentlmen Džim, počeo je da piše novu istoriju boksa kao prvi šampion teške kategorije u borbi sa rukavicama. U Nju Orleansu, 7. septembra 1892. godine, Korbet je u 21. rundi nokautirao poslednjeg golorukog prvaka Džona Salivena. Korbet je boksu podario udarac kroše, što je demonstrirao prvi put 1889. ne meču sa Čoinskim.
Korbeta je sa trona svrgao legendarni Englez Robert Bob Ficsimons (17. mart 1897 u Karson Sitiju, američka država Nevada), a taj okršaj je snimljen na filmu, što je prvi sportski događaj ikada zabeležen na filmskoj traci. Kasnije je film prikazivan širom Amerike, koja je posle Engleske postala vodeća bokserska sila.

Na početku prošlog veka sve više uspeha beležili su i bokseri crne rase što je izazivalo rasistički bes kod znatno brojnijih belih Amerikanaca, kulminiran kada je Džek Džonson 1908. kao prvi crnac osvojio svetsku titulu. Izvanredni Džonson , a podivljaloj kampanji protiv njega pridružio se i slavni pisac Džek London, pozvavši već vremešnog bivšeg prvaka Džejmsa Džefrisa da "osveti belu rasu". Posle mnogo natezanja borba je održana u Rinou 1910. godine pred 18.000 gledalaca, a Džonson se poigravao sa Džefrisom i ismevao ga u ringu, nokautiravši ga u 15. rundi. Odmah je došlo do opšte tuče, a potom su usledila rasistička divljanja, obračuni i pokolji, u kojima je bilo i mrtvih.

Početak dvadestih godina prošlog veka protiče u znaku čuvenog Džeka Dempseja, kome je titulu oduzeo Džin Tanej, dva puta ga uzastopno pobedivši na poene. Njihov prvi meč u Filadelfiji (23.9.1926) posmatralo je 120.757 gledalaca sa plaćenim ulaznicama, a godinu kasnije na revanšu u Čikagu se okupilo 104.943 ljubitelja boksa. Maks Šmeling postaje prvi Nemac na svetskom tronu teškaša, a potom to polazi za rukom i Italijanu Primu Karneri, ali kako se sumanjalo uz obilatu pomoć u to vreme veoma moćne italijanske mafije u Americi. Karnera je titulu izgubio od Maksa Bera, prvog i jedinog Jevrejina koji je vladao teškom kategorijom.

"Crni bomabarder" Džo Luis dominirao je više od jedne decenije (1937-1948), a zatim Roki Marćano postavlja do danas neoborivi rekord: 49 mečeva, 49 pobeda (43 nokautom). Početkom šezdesetih kruna pripada Soniju Listonu, poznatom po najvećem obimu pesnice o svih šampiona, ali njegova vladavila je trajala kratko, jer je prekinuo najveći među najvećima – Kasijus Klej, koji će ubrzo preći u islam, stvorivši tako novi identitet i promenivši ime u Muhamed Ali.

Ali, boma je (Ali, ubi ga), uzvikivala je masa Afrikanaca u Kinšasi, uoči antologijske borbe protiv Džordža Formena. Tom scenom počinje "oskarom" nagrađeni dokumentarni film o tom verovatno najčuvenijem bokserskom meču pod nazivom "Kada smo bili kraljevi". Muhamed Ali je 30. oktobra 1974. u Zairu nokautirao Formena u osmoj rundi i po drugi put se vratio na kraljevski bokserski presto. Godinu dana kasnije još jedan velikan iz "zlatnog doba" Džo Frejzer gubi od Alija u Manili, jer nije mogao da ustane sa stolice uoči poslednje 15. runde.  Prethodno Ali bez titule nije ostao u ringu, nego mu je oduzeta administrativnim putem zato što je javno odbio da bude učesnik rata u Vijetnamu.

U autobigrafiji: Ja, najveći, Muhamed Ali, "Veliki brbljivac iz Luisvila", podsetio je na najslavnije dane iz bogate karijere, koja valjda više nego i kod ijednog drugog vrhunskog sportiste premašuje okvire sporta. Predsednik SAD Džordž Buš mlađi nedavno ga je odlikovao najvećim mogućim civilnim priznanjem u Americi, a Ali je ostao dostojanstven i veliki, iako više od dve decenije boluje od neizlečive i teške Parkinsonove bolesti. To ga nije omelo da drhtavim rukama zapali olimpijski plamen u Atlanti 1996, kao i da bude čest učesnik u mnogobrojnim humanitarnim akcijama. Muhamed Ali je zaista najveći.