Портрет технолошког генија

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Стив Џобс је преминуо 5. октобра, испраћен као технолошки геније, стављан у исти ред великана америчког предузетништва као што су Едисон и Форд.

Сахрањен је два дана касније, дискретно, у присуству породице и најближих пријатеља. А већ прошлог понедељка, у књижарама је била његова биографија, чијег је писца је сам изабрао и коме се исповедао и на самртничкој постељи.

Тај писац је Волтер Ајзаксон, бивши уредник магазина „Тајм”, који потписује и животописе Алберта Ајнштајна, великана америчке историје Бенџамина Франклина, али и савременика, доајена дипломатије Хенрија Кисинџера.

Биографија је на прво место најпродаванијих књига „Амазона”, највеће интернет робне куће, доспела од момента од кад је постала доступна. То је потврдило фасцинираност Џобсом који је био и пионир информатичке ере и један од највећих иноватора њеног зрелог доба – али и велику заинтересованост да се упозна као човек.

Књига од од 630 страна, корица чији дизајн подсећа на неки производ „Епла”, компаније коју је Џобс основао, из које је касније отеран, да би се после 12 година тријумфално вратио и од ње направио нејвреднију технолошку корпорацију света. Корице су уствари једина његова интервенција на биографији, чији рукопис није желео да прочита, одобривши на невиђено и оне делове који га не обасјавају баш најбољим светлом.

Биографија је производ вишедеценијског познанства (од 1984) Ајзаксона са Џобсом, а од лета 2004. и њиховог блиског пријатељства. Биограф је добио изузетну прилику да упозна свог субјекта: Џобс му је дао чак 40 дугих интервјуа, а Ајзаксон је, реконструишући његов живот, прикраћен у 56. години после изгубљене битке с раком панкреаса, разговарао са стотинама људи који су у различитим улогама били део Џобсовог живота и каријере.

Резултат је заиста занимљиво штиво, с драматургијом трилера, али без хепиенда. Џобсов портрет није само у ружичастим бојама – он јесте харизматична личност, али и хладна, па на моменте и окрутна. Он није само помало аутистични иноватор, нити је све што је постигао само његово. Његова ремек дела – од „мекинтош” компјутера, преко ајпода”, до ајфона и ајпеда – уређаја који изменили наш доживљај технологије, често су почивали на идејама слободно „позајмљеним” од других, али бриљантно разрађених и реализованих.

Ајзаксон је прво оклевао да се прихвати посла биографа човека у пуном креативном добу: понуду је прво одбио са образложењем да је за биографију још рано – написаће је, одговорио је на први предлог, за двадесетак година, када Џобс буде био пензионер.

Није наиме тада знао да човек који је њега изабрао да му живот сажме између корица књиге, већ био започео безизгледну борбу са опаком болешћу, мада из биографије произилази да је Џобс, до пред сам крај, веровао да ће је ипак победити.

Оклевање је окончано 2009, када је Ајзаксону пришла Џобсова супруга, Лорен Пауел, и сасвим директно му рекла: „Ако заиста желите да напишете књигу о Стиву, морате да почнете да је пишете одмах”.

Било је то време када је Џобс поново био на боловању, овога пута да се опорави од трансплантације јетре и када је његова измршавела фигура наговештавала да неће живети још дуго.

Упознајући га све ближе, Ајзаксон је био импресиониран многим аспектима Џобсовог карактера. Између осталих и његовом скромношћу: није имао возача, обезбеђење, кућне помоћнице и слично што би се подразумевало за човека његовог положаја и богатства (оставио је око 7 милијарди долара). Кућа у којој живео, саграђена 1930, нити је велика, нити је ограђена високим зидовима: Џобсови су узгајали сопствено поврће (у раној фази болести, веровао је да ће је савладати макробиотичком исхраном).

Једна од кључних чињеница из Џобсовог живота је да су га родитељи добили у ванбрачној вези – и дали на усвајање. Оца, у то време студента из Сирије, данас бизнисмена, никад није упознао нити је то желео, иако је овај последњих година настојао да успостави везу са славним сином. Сретали су се додуше у једном калифорнијском ресторану који је отац држао – не знајући тада ко је ко.

Мајку, Американку, јесте – открила му је да има и рођену сестру, Мону Симпсон (рођену Џандал), књижевницу и професорку енглеског на Универзитету Калифорнија. Али, за своје праве родитеље он је до краја живота сматрао Пола и Клару Џобс, који од њега нису крили да је усвојеник, али су га уверили да су га „изабрали”.

Биографија је подједнако узбудљива у описивању каријере Стива Џобса, њених успона и падова, успеха и промашаја (било је и тога), суштине његовог предузетничког генија, укратко, његових „демона”. Ајзаксон веома уверљиво износи драму његовог одласка из „Епла”, сузе човека од 30 година који је поражен у корпоративној борби за власт и тријумф његовог повратка. И, наравно, уверљива је у предочавању његове филозофије бизниса.

Главна Џобсова преокупације после повратка у „Епл”, у моменту када је компанија на ивици банкрота, била је да заустави „експлозију бозона” (бозон – глупан, неспособњаковић у америчком сленгу). „Ако толеришемо медиокритете, они ће запошљавати само сличне њима и компанија ће брзо имати само неспособне”, било је његово објашњење.

Имао је зато оштро око за талентоване, што је и његова главна оставштина: „Епл” данас, по преовлађујућем уверењу, има највећи скуп талената у историји хај-тек индустрије. „Стив је желео да остави компанију која ће трајати генерацијама после њега”, констатује Ајзаксон.

Сматрао је да новац, то јест профит, није циљ, већ резултат – главно су „величанствени производи”. Да би стигао до њих, није истраживао тржиште, ”зато што купци не знају шта желе док им ми то не покажемо”. У процесу креирања тих производа, сматрао је да дизајн није само спољна естетика, него и комплетна функционалност, „доживљај” технологије.

Од сарадника је зато успевао да извуче и оно што они само нису веровали да могу да постигну. Понижавао је оне чијим радом није био задовољан, али и награђивао ретке чији би аргументи били јачи од његових.

Џобсова оставштина је револуција у чак шест индустрија: личних компјутера, анимираних филмова (оснивач је студија „Пиксар”), музике, мобилних телефона, преносних компјутера („таблета”) и дигиталног издаваштва.

Ајзаксонов портрет предузетничког генија аутентичност дугује и томе што му се Џобс исповедао и на самртничкој постељи. Сазнајемо тако да је од младости обожавао Боба Дилана и његову музику слушао и у најтежим животним моментима. Био је љубавник Џоан Баез, на савести је носио чињеницу да неколико година није признавао ћерку рођену као он, у ванбрачној вези (али је касније постала део породице).

Знатижеља коју Американци показују за свог иноватора свакако је и резултат носталгије за помало прохујалом ером америчког лидерства у хај-тек индустрији, када су производи који су мењали цивилизацију – микропроцесор, лични компјутер – настајали у калифорнијским гаражама (случај и са првим „Епл” рачунаром).

Носталгије чији је изазивач и глобализација, што показују и магични уређаји Стива Џобса – сви су наиме осмишљени у Америци, али, од делова из Кореје, Јапана, Тајланда, Немачке… – произведени у Кини.

-------------------------------------------------------------

Прекидач

„У бога верујем фифти-фифти”, наводи Ајзаксон на крају књиге Џобсове речи о вери – и његовом уверењу „да у нашој егзистенцији мора бити нечег што се не види на први поглед”. „Свиђа ми се идеја да нешто од нас преживи кад умремо. Чудна је помисао да сво искуство, па можда и мало мудрости, које накупимо, тек тако оде. Зато бих желео да верујем да нешто преживи, можда наша свест опстаје”.

Изговоривши ово, Џобс је направио дугу паузу. „Али, са друге стране, све је можда као прекидач”, наставио је. „Клик – и више вас нема.”