Нема више времена

До 35. европског првенства у Шпанији (3-16. септембар) остало је 255 дана, а српска кошарка под бременом нагомиланих питања, која вапе за брзим одговорима, стоји укопана у месту. Прекосутра у подне, у Сава центру, на Округлом столу Кошаркашког савеза Србије (КСС) требало би да се заокруже сви предлози и идеје са неколико сличних скупова широм Србије, почев од "Политикиног" сабора 14. октобра у Филхармонији.
Ако је неоспорно да је мерило успеха свачије кошарке, па и српске – резултат националног тима, онда чуди да проблеми репрезентације остају по страни. А у питању је прва српска репрезентација и шампионат који је последња прилика за препород. Уосталом, када се мало боље рашчлани шта имамо а шта немамо у кошарци, онда је јасније да нема много времена за оклевање...

Шта имамо...

Предлог статута – Од 24. јуна, откако је почело раздруживање са Црном Гором, Радна група је све до скора безуспешно покушавала да скроји нацрт који би у узбурканој бари српске кошарке била по мери сваког крокодила. И, најзад, појавили су се обриси статута који је добио предзнак "компромисни". Али, компромиса никад доста, па ће се вероватно и прекосутра чути да српска кошарка заслужује бољи Статут...

Клубаштво – Клубаштво је кованица модерног доба и означава "понашање" којим се жели постићи клупски (лични) интерес вешто завијен у обланде општег добра. Клубови су у српској кошарци изнад Савеза у којем побеђују оне идеје чији је лоби јачи.

На папиру једну од најбољих репрезентација на свету – Вујанић, Ракочевић, Јарић, Павловић, Поповић, Трипковић, Мариновић, Авдаловић, Тепић, Стојаковић, Радмановић, Гуровић, Јоровић, Милојевић, Крстић, Миличић, Перовић... Ко ће да их зове, када, у чије име и да ли ће се они одазвати? Како прићи некима од њих којима је прикачена етикета "непатриоте"? Репрезентација се ствара много пре такмичења а не од лета до лета.

Кућу кошарке – Зграда у Сазоновој 83, подигнута да уједини све кошаркашке потенцијале, постала је место трвења и неслагања. Јединствено мишљење не постоји чак ни око тако споредног питања (у овом тренутку) – ко ју је подигао? Неки кажу да је та кућа одавно требало да се проветри. Они у њој боје се промаје...

Традицију – Неретко се у последње две-три године може чуди да је традиција једино што је остало од српске (југословенске) кошарке. За њу су медаље биле резервисане од ЕП у Београду 1961. до СП у Индијанаполису 2002. А онда је на сцену ступила селекција чије име је толико тупо да чак не може ни да се скандира (СЦГ) и с њим четири најсушније године за четири и по деценије. Србија креће од нуле.

Перспективне играче и тренере – Млада репрезентација (играчи до 20 година) јесте првак Европе, а кадети су трећи. Наша земља је на Фибиној листи прва у 2006. када се рачунају резултати свих категорија, а и даље је најзанимљивија за скауте из НБА и великих европских клубова. Српски тренерски великани, који дрмају европском кошарком већ деценијама, добијају конкуренцији у младим лавовима (Ђорђевић у Арманију, С. Обрадовић у Келну, Вукоичић у ФМП-у, Вучинић је селектор Аустралије...)

А шта немамо

Статут – Ако се овако настави КСС ће добити Статут у најбољем случају крајем јануара, што значи да избори не могу да буду пре пролећа. До тада ће се чекати на имена људи који ће бити пред историјским задатком да врате међународни углед српској кошарци. Они који упозоравају да се у овим "променама ништа неће променити" наглашавају да је од пресудног значаја "с којим људима" а да је мање битно "с каквим статутом".

Заједнички језик – Почасни генерални секретар Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Борислав Станковић је прекјуче изјавио да "не разуме људе који воде нашу кошарку јер он и они не говоре истим језиком". Тачно је да многи у српској кошарци не знају ни упола страних језика као он (говори седам језика), међутим, други су разлози за неразумевање... На "Политикином" сабору, међу 50 познатих имена домаће кошарке, могло се чути и ко с ким не прича, ко с ким никада не би отишао на ручак, ко кога не воли...

Ауторитет – Један од најчешће изговорених закључака у Кући кошарке гласи: "Изгубили смо ауторитет". Некада су нашу кошарку водили људи имуни на било какве компромисе па чак и на притиске свемоћних политичара а камоли неких клупских чиновника. Они су прописивали правила понашања у кошарци и снагом својих ауторитета бранили се од спољних утицаја, пропагирајући у то време на баш безазлену паролу "кошарка кошаркашима". И они се око многих питања нису слагали, али су увек били јединствени када је требало одбранити интерес кошарке.

Репрезентацију – Озбиљне репрезентације, попут Грчке, Шпаније, Аргентине и САД, знају већ с којим играчима ће ићи на Олимпијске игре у Пекинг 2008, а ми не знамо ни шири списак за ЕП у Шпанији. Ма колико селектор Драган Шакота причао да је на последњем СП у Јапану оформио језгро националног тима за следеће акције, да је чак подмладио екипу, тешко да већ овог лета неће демантовати самога себе. Србија има и боље и млађе играче од већине која је неславно прошла у Сендаију.

Новца – Док је кошарка била "најбољи државни производ" издашни спонзори су облетали око Куће кошарке. Сада беже од ње ко ђаво од крста.

Времена – Председник КСС је Округли сто заказао за недељу у подне, назвавши га сликовито "пет до 12 за српску кошарку". Добро обавештени критичари који су упозоравали још пре "златног" Индијанаполиса 2002. да наша кошарка заслепљена сопственим сјајем срља у пропаст, вероватно мисле да је ово "пет година после 12".