Православни манастири у Црној Гори

Православна културна баштина на тлу Црне Горе, први пут сабрана у монографији „Православни манастири у Црној Гори”, изложена је на сајму у издању „Штампара Макарија” из Београда и „Октоиха” из Подгорице. Један од аутора, Лазар Пејовић, професор фотографије са Факултета ликовних уметности на Цетињу, провео је четири месеца на терену заједно са Татјаном Пејовић и Александром Чиликовим, историчарима уметности и конзерваторима, дугогодишњим стручњацима Завода за заштиту споменика културе Црне Горе и ауторима текста у књизи.

Овај синтетички пројекат, заснован на мањој студији Татјане Пејовић из 1995, реализован је пет година и даје најсавременији пресек стања културно-историјског и духовног наслеђа сачуваног у православним манастирима Црне Горе током скоро девет векова, уз бројне ликовне прилоге. У архитектури, сликарству, примењеној уметности, преписивачкој и штампарској делатности која се у њима одвијала, остварени су високи домети, значајни за уметност и културу југоисточне Европе.

– У току рада, сви подаци проверени су и на терену, и у литератури, нема застарелих, каже Лазар Пејовић. Могу се сагледати уметничке и културне вредности које то наслеђе ставља у регионални и европски контекст и указује на мешање утицаја и стилова, западних и источних, током целе историје манастира – од Мораче до Савине. Иако их у Црној Гори има много више, у књигу је уврштено 50 који имају споменичку вредност: најзначајнијим је припало по тридесетак страна, рецимо, Пиви и Морачи, а неким по две или три.

–Направио сам 15.000 фотографија, од тога је у књигу ушло 800. Често сам се сам враћао на терен како бих дорадио снимке појединих архитектонских споменика, тако да су се у књизи нашле фотографије снимљене у различита годишња доба. Ово је дало још један квалитет јер је омогућило да се сваки споменик прикаже у свом „најлепшем” издању.

Сматрам да је важно то што књига даје пресек актуелног стања у описаним манастирима. У литератури се често мешају информације из разних периода, па и оних од пре више деценија, на фотографијама видите манастире крај којих су паркирани „фиће” и стари „ренои”. У књизи је посебно стављен акценат на потребу заштите културног блага сачуваног у манастирима: многа здања не личе на негдашња. Понекад је промена застрашујућа – на данашњим снимцима, фреске на фасади Никољца су скоро нестале, а на снимку од пре 30 година су јасно видљиве. Нека здања и амбијенти су у међувремену девастирани небригом или изградњом у непосредној близини: манастир Подмајине код Будве, рецимо, не тако давно био је окружен шумом, а данас розе четвороспратницама. Недавно је било речи о градњи хидроелектране на Морачи која би свакако угрозила истоимени манастир, једини intacto очуван средњовековни споменик у Црној Гори – представљајући немерљиво богатство манастира књига указује и на потребу преиспитивања оваквих одлука.

Обилазећи манастире, аутори су регистровали оне који су препуштени себи, и оне који су спасени. Пре конзервације и ревитализације, манастири на острвима Скадарског језера, пусти вековима, претворенису у хрпе камења, иако су још у 14. и 15. веку били центри писмености, са разгранатом преписивачком делатношћу.

И у уметничком смислу, наслеђе које је први пут сабрано на једном месту, разнолико је – средњовековно, оно скромније, из времена турске доминације, или манастир Пива, грађен с амбицијом да се у њега премести Пећка патријаршија, који ни случајно није скромно здање. У књигу су ушли и манастири који данас немају више тај статус, или су разрушени – манастир Црнојевића у историјском језгру Цетиња, где је радила чувена штампарија, од којег су данас остали зидови, манастир Свети Петар у Бијелом Пољу који је некад био епископско седиште...

–Манастири су вековима били центар политичког и културног живота, свако племе је имало свој „главни” манастир који је био центар окупљања: Прасквица – Паштровића, Морача – Роваца, Острог – Бјелопавлића, Дуга – Куча итд, додаје Пејовић. Иако по уметничком и културно-историјском значају нису исто Морача и манастир Бијела, трудио сам се да сваки снимам с истом озбиљношћу и да истакнем оно што је за њега најрелевантније. У оваквим студијама, дескриптивни моменат битнији је од уметничког.