Свет као Божји сан

Негде, када негде није постојало, некада када и некада никада није било, када нису постојали простор и време, и Ништа и Нико, у општем непостојању свега морали су да постоје Нешто и Неко. Најбриљантнији умови, астрономи, физичари, хемичари, филозофи, теолози, одгонетају тајне настанка света и, гле чуда, сазнања свих, рођена из бескрајних формула или интуиције, полазе од реченице: "И нека буде светлост." Пре ње је тама, нигдина, безвременост. Од ње – различите интерпретације истог. Крај је само слутња, а поређења су забавна и инспиративна.

Наука каже да је пре тренутка рођења свемира владао мрак, а да је свемир постао тек Великим праском. Појавила се светлост. Мајушан као атом, свемир, до тада инкапсулиран у магли, ширио се великом брзином и време је почело да откуцава. Од тог часа до данас протекло је 13,7 милијарди година и заборављен је почетак, а све је било само трен.

Освојена је и нова димензија – простор. Свемир је био чиста енергија. А онда се појавио Ајнштајн. Енергија се претворила у честице материје, а свемир је, неваљалко, створио и антиматерију. Избио је, забављају се научници објашњавајући нам, авај! – блиским терминима, прави мали рат између материје и антиматерије. Сто честица антиматерије сударило се са 101 честицом материје. Она једна, језичак на ваги, одлучила је победу. У свемиру су настале пукотине из којих су рођене галаксије, звезде и планете. Био је то ватромет звезда: њих 200 милиона, избројали су астрономи, експлодирало је на небу. Присуствовали смо том ватромету и ми, свемирска деца, постојећи у свом непостојању, рађајући се кроз тек створену Супернову…

Велики прасак

Велики прасак, ипак, не објашњава како је настао свемир већ како се развијао, кажу они који моћним телескопима фасцинирано посматрају звезде, заинтересовани искључиво за егзактност. Шта је било пре Великог праска, не знају.

Покушајмо, међутим, да њихову слику "преклопимо" виђењем оних којима је мисаона спекулација једини, и главни доказ. И добићемо књигу "Бог – живот и дело" Жана Д`Ормесона (издавач "Плато", Београд, 2006, одличан превод Мелите Лого-Милутиновић), познатог нашим читаоцима по бестселеру "Прича Јеврејина луталице" (исти издавач, исти преводилац).

Славни француски академик, филозоф и писац нам прича како је у непостојању свега постојало постојање: није постојао Нико а Нико је био Бог који није постојао, јер Ништа није постојало. Другим речима: "Бог је био сам и свемоћан. А пошто није владао ничим, владао је свиме. А пошто је владао свиме, није владао ничим… Он сам био је ништавило које се простирало на све, и био је апсолут. Његова моћ, која је уистину била немоћ јер се није испољавала ни на чему, није имала граница, као ни његова усамљеност".

Ту смо! Бог је био усамљен. "Али, тишина и празнина врвеле су од могућности".

Када је човек усамљен, све је бол. И када је Бог усамљен, све је бол. Зато Бог сања, размишља о љубави. А то је већ помисао о другоме. Бог одлучује да створи анђела светлости. Чује се Велики прасак. Нека буде светлост, рече Бог. Нека буде Лучоноша. Луцифер.

Иронија, али и срећа је што је све што је Луцифер, у ствари, у Богу. И Бог зна да ће Луцифер, рачунајући на моћну слабост Свезнајућег у времену и Свепостојећег у простору а у складу са пословицом "Даш један прст, он тражи целу руку", издејствовати војску за себе. Пуштајући да види докле ће ићи Лучоноша, а и васпитно, ваљда, да баш одмах не допусти све, Бог, такође, подиже своју војску. Против побуњених анђела таме кренули су анђели у белом, у чистоти доброте и љубави.

Био је то рат у којем се 100 бори против 101, из којег исходе пукотине а рађа се Супернова. Луцифер добија своју планету (не дај Боже галаксију). Земљу.

Све што је после настало, љубав и мржња, добро и зло, прошлост и будућност на Земљи Бог је видео, и за све знао. Ми, људи које је створио удовољавајући жељи Луцифера а ослањајући се, баш као и побуњени анђео, на нашу интелигенцију и слободу, бићемо Божја деца. Непрестано раздирани двојством и уверењем у Божје уверење да ће нас зло ојачати како бисмо били бољи, тумараћемо са својим судбинама, сви до једнога, кроз Д`Ормесонову књигу, и представљати само зрнце песка, оне звездане прашине која незаустављиво сипи кроз Божју шаку.

Ипак, Д`Ормесон је морао да изабере нашег представника, репрезентативни узорак Божјег дела. Микеланђело, Хијероним Бош, Моцарт, Наполеон, Балзак, Стендал (више Француза од других нација, примећујемо, Д`Ормесон је, ипак, локалпатриота), Мадам де Стал, мадам де Рекамије, сударају се попут атома у књизи "Бог – живот и дело" којом, ипак, доминира Шатобријан. У Шатобријану се, том револуционару и конзервативцу, у Д`Ормесоновој причи пресецају историја, религија и уметност, световно и свето, судбине других људи, и изнад свега – љубав.

Порицање Бога

По својој биографији, Шатобријан је најинтригантнији Д`Ормесону. Син капетана који је својим бродом "Аполон" превозио робове из Африке, полубрат потомка једног од њих, пљачкаша и убице, стриц његовом сину (судбине, ипак, не прелазе границе глобалног села), Франсоа-Рене, гроф од Шатобријана (1768–1848) послужиће Д`Ормесону као речити доказ и залог Божјег дела. Блиставе интелигенције и вечне упитаности над животом, Шатобријан је само Божја матрица по којој смо, са мање или више успеха у обликовању, и ми настајали под Божјом руком.

Попуштајући Луциферовој жељи, Бог није желео да се у потпуности ослободи одговорности за дешавања на Земљи. Надзирао је, и као свој највећи залог послао сина, да буде пример испаштања и спасења на земљи. Дао је човеку наду, искупио се пред човековим страхом од смрти. Али, човек Богу није заборавио тај страх. Против њега борио се порицањем Бога: а "Божја смрт представљала је тријумф Сотоне". Луцифер се повукао, није му било потребно да се више бори против Бога. Имао је најбоље могуће оруђе, човека.

Цела књига Жана Д`Ормесона проницљиво је, више есејистичко него романсијерско штиво о односу Бога и човека. Покаткад теретни, али интригантни и надасве иронични трактат о вери и сумњи. Шах са људском историјом која подноси рачун ономе "за кога је свет скуп шаховских табли где играчи не знају да су они само пиони, ловци, коњи и поља и краљеви у другој партији, коју игра Бог".

Куда иде свемир? Велики прасак нам је објаснио његов развој, не његов настанак. Брзина којом се развија, а која је све већа, најављује распад материје. Свемир ће, гарантују нам формуле, поново постати хладан, празан и мртав. Једноставно ће умрети. Бог ће победити Луцифера. Утонућемо у таму.

Можда је то и прави одговор на питање којим се баве људи, па и Д`Ормесон: "Зашто је Бог допустио да на свету постоји зло"?