Svet kao Božji san

Negde, kada negde nije postojalo, nekada kada i nekada nikada nije bilo, kada nisu postojali prostor i vreme, i Ništa i Niko, u opštem nepostojanju svega morali su da postoje Nešto i Neko. Najbriljantniji umovi, astronomi, fizičari, hemičari, filozofi, teolozi, odgonetaju tajne nastanka sveta i, gle čuda, saznanja svih, rođena iz beskrajnih formula ili intuicije, polaze od rečenice: "I neka bude svetlost." Pre nje je tama, nigdina, bezvremenost. Od nje – različite interpretacije istog. Kraj je samo slutnja, a poređenja su zabavna i inspirativna.

Nauka kaže da je pre trenutka rođenja svemira vladao mrak, a da je svemir postao tek Velikim praskom. Pojavila se svetlost. Majušan kao atom, svemir, do tada inkapsuliran u magli, širio se velikom brzinom i vreme je počelo da otkucava. Od tog časa do danas proteklo je 13,7 milijardi godina i zaboravljen je početak, a sve je bilo samo tren.

Osvojena je i nova dimenzija – prostor. Svemir je bio čista energija. A onda se pojavio Ajnštajn. Energija se pretvorila u čestice materije, a svemir je, nevaljalko, stvorio i antimateriju. Izbio je, zabavljaju se naučnici objašnjavajući nam, avaj! – bliskim terminima, pravi mali rat između materije i antimaterije. Sto čestica antimaterije sudarilo se sa 101 česticom materije. Ona jedna, jezičak na vagi, odlučila je pobedu. U svemiru su nastale pukotine iz kojih su rođene galaksije, zvezde i planete. Bio je to vatromet zvezda: njih 200 miliona, izbrojali su astronomi, eksplodiralo je na nebu. Prisustvovali smo tom vatrometu i mi, svemirska deca, postojeći u svom nepostojanju, rađajući se kroz tek stvorenu Supernovu…

Veliki prasak

Veliki prasak, ipak, ne objašnjava kako je nastao svemir već kako se razvijao, kažu oni koji moćnim teleskopima fascinirano posmatraju zvezde, zainteresovani isključivo za egzaktnost. Šta je bilo pre Velikog praska, ne znaju.

Pokušajmo, međutim, da njihovu sliku "preklopimo" viđenjem onih kojima je misaona spekulacija jedini, i glavni dokaz. I dobićemo knjigu "Bog – život i delo" Žana D`Ormesona (izdavač "Plato", Beograd, 2006, odličan prevod Melite Logo-Milutinović), poznatog našim čitaocima po bestseleru "Priča Jevrejina lutalice" (isti izdavač, isti prevodilac).

Slavni francuski akademik, filozof i pisac nam priča kako je u nepostojanju svega postojalo postojanje: nije postojao Niko a Niko je bio Bog koji nije postojao, jer Ništa nije postojalo. Drugim rečima: "Bog je bio sam i svemoćan. A pošto nije vladao ničim, vladao je svime. A pošto je vladao svime, nije vladao ničim… On sam bio je ništavilo koje se prostiralo na sve, i bio je apsolut. Njegova moć, koja je uistinu bila nemoć jer se nije ispoljavala ni na čemu, nije imala granica, kao ni njegova usamljenost".

Tu smo! Bog je bio usamljen. "Ali, tišina i praznina vrvele su od mogućnosti".

Kada je čovek usamljen, sve je bol. I kada je Bog usamljen, sve je bol. Zato Bog sanja, razmišlja o ljubavi. A to je već pomisao o drugome. Bog odlučuje da stvori anđela svetlosti. Čuje se Veliki prasak. Neka bude svetlost, reče Bog. Neka bude Lučonoša. Lucifer.

Ironija, ali i sreća je što je sve što je Lucifer, u stvari, u Bogu. I Bog zna da će Lucifer, računajući na moćnu slabost Sveznajućeg u vremenu i Svepostojećeg u prostoru a u skladu sa poslovicom "Daš jedan prst, on traži celu ruku", izdejstvovati vojsku za sebe. Puštajući da vidi dokle će ići Lučonoša, a i vaspitno, valjda, da baš odmah ne dopusti sve, Bog, takođe, podiže svoju vojsku. Protiv pobunjenih anđela tame krenuli su anđeli u belom, u čistoti dobrote i ljubavi.

Bio je to rat u kojem se 100 bori protiv 101, iz kojeg ishode pukotine a rađa se Supernova. Lucifer dobija svoju planetu (ne daj Bože galaksiju). Zemlju.

Sve što je posle nastalo, ljubav i mržnja, dobro i zlo, prošlost i budućnost na Zemlji Bog je video, i za sve znao. Mi, ljudi koje je stvorio udovoljavajući želji Lucifera a oslanjajući se, baš kao i pobunjeni anđeo, na našu inteligenciju i slobodu, bićemo Božja deca. Neprestano razdirani dvojstvom i uverenjem u Božje uverenje da će nas zlo ojačati kako bismo bili bolji, tumaraćemo sa svojim sudbinama, svi do jednoga, kroz D`Ormesonovu knjigu, i predstavljati samo zrnce peska, one zvezdane prašine koja nezaustavljivo sipi kroz Božju šaku.

Ipak, D`Ormeson je morao da izabere našeg predstavnika, reprezentativni uzorak Božjeg dela. Mikelanđelo, Hijeronim Boš, Mocart, Napoleon, Balzak, Stendal (više Francuza od drugih nacija, primećujemo, D`Ormeson je, ipak, lokalpatriota), Madam de Stal, madam de Rekamije, sudaraju se poput atoma u knjizi "Bog – život i delo" kojom, ipak, dominira Šatobrijan. U Šatobrijanu se, tom revolucionaru i konzervativcu, u D`Ormesonovoj priči presecaju istorija, religija i umetnost, svetovno i sveto, sudbine drugih ljudi, i iznad svega – ljubav.

Poricanje Boga

Po svojoj biografiji, Šatobrijan je najintrigantniji D`Ormesonu. Sin kapetana koji je svojim brodom "Apolon" prevozio robove iz Afrike, polubrat potomka jednog od njih, pljačkaša i ubice, stric njegovom sinu (sudbine, ipak, ne prelaze granice globalnog sela), Fransoa-Rene, grof od Šatobrijana (1768–1848) poslužiće D`Ormesonu kao rečiti dokaz i zalog Božjeg dela. Blistave inteligencije i večne upitanosti nad životom, Šatobrijan je samo Božja matrica po kojoj smo, sa manje ili više uspeha u oblikovanju, i mi nastajali pod Božjom rukom.

Popuštajući Luciferovoj želji, Bog nije želeo da se u potpunosti oslobodi odgovornosti za dešavanja na Zemlji. Nadzirao je, i kao svoj najveći zalog poslao sina, da bude primer ispaštanja i spasenja na zemlji. Dao je čoveku nadu, iskupio se pred čovekovim strahom od smrti. Ali, čovek Bogu nije zaboravio taj strah. Protiv njega borio se poricanjem Boga: a "Božja smrt predstavljala je trijumf Sotone". Lucifer se povukao, nije mu bilo potrebno da se više bori protiv Boga. Imao je najbolje moguće oruđe, čoveka.

Cela knjiga Žana D`Ormesona pronicljivo je, više esejističko nego romansijersko štivo o odnosu Boga i čoveka. Pokatkad teretni, ali intrigantni i nadasve ironični traktat o veri i sumnji. Šah sa ljudskom istorijom koja podnosi račun onome "za koga je svet skup šahovskih tabli gde igrači ne znaju da su oni samo pioni, lovci, konji i polja i kraljevi u drugoj partiji, koju igra Bog".

Kuda ide svemir? Veliki prasak nam je objasnio njegov razvoj, ne njegov nastanak. Brzina kojom se razvija, a koja je sve veća, najavljuje raspad materije. Svemir će, garantuju nam formule, ponovo postati hladan, prazan i mrtav. Jednostavno će umreti. Bog će pobediti Lucifera. Utonućemo u tamu.

Možda je to i pravi odgovor na pitanje kojim se bave ljudi, pa i D`Ormeson: "Zašto je Bog dopustio da na svetu postoji zlo"?