ЈЕ ЛИ САМО О КОСМЕТУ РЕЧ

Кад је ступио на дужност у Белој кући, председник САД Бил Клинтон ставио је на свој радни сто натпис: ,,Реч је о економији, паметњаковићу". Када је наредио бомбардовање Југославије у пролеће 1999. године, требало је да стави натпис:,,Реч је о Русима, паметњаковићу". Усуђујем се да помислим како би садашњи амерички председник Џорџ Буш можда требало да стави натпис: ,,Реч је о Русима, Србима и економији, паметњаковићу".

Јер, од почетка косметске кризе до краја бомбардовања Југославије 1999. прави проблем за НАТО представљали су Руси, а не Срби. Ипак, тих дана се руски председник Борис Јељцин у ужем кремаљском кругу неколико пута запитао: ,,Због чега се они у НАТО-у нас не плаше? Нисмо зауставили бомбардовање Југославије, нисмо зауставили ништа!" Понос Русије био је повређен. 

Сада, када је Марти Ахтисари одложио своје виђење статуса јужне српске покрајине за време после избора у Србији, они међународни фактори који се залажу за независност Космета у овој или оној форми као да главни проблем у остварењу својих идеја виде у Москви. Истина, све више је оних који признају Београду да је јединствен српски став о питању Космета допринео великој промени мишљења и расположења у многим земљама у свету када је реч о будућем статусу Космета, наравно у корист Београда.

Но, хоће ли Русија Владимира Путина сада, када је потписан и споразум са Србијом о траси будућег гасовода, бити доследна до краја у свом ставу да ,,нема наметања решења за Космет ни Београду ни Приштини"? Јер, Русија Бориса Јељцина заправо је издала Србију 1999. године! Како?

Крајем априла и почетком маја 1999, у време најжешћег бомбардовања, у НАТО-у је преовладало расположење да је потребна нека врста компромиса са Београдом. У томе су предњачили Немци, али то је била и последица сазнања да се само бомбардовањем не могу остварити жељени политички циљеви.

Истовремено, било је јасно да само Руси имају довољно утицаја да приволе Београд да прихвати задовољавајући компромис. Но, Руси нису хтели да буду обични посредници, тражили су да се они претходно договоре са НАТО-ом о основним елементима споразума-компромиса. Резултат је био договор Групе 8, а, по њему, НАТО ће третирати Русију као велику силу, а не као курира, и друго, ако било какав договор буде постигнут, сматраће се као компромис, а не победа НАТО-а. На томе је инсистирао управо Борис Јељцин.

Технички гледано, бомбардовање није приморало Слободана Милошевића да прихвати споразум. Бомбардовање Југославије 1999. било је болно, али није уништило, или онеспособило Војску Југославије. Милошевић је прихватио споразум јер су Руси то тражили, јер су гарантовали да ће бити присутни као независни посматрачи како би обезбедили да НАТО не прекорачи договорене оквире. Руси су навели Београд на пристанак, а не бомбардовање.

Југословенски генерали, који су стигли у Куманово да потпишу Војно-технички споразум, били су шокирани када су видели да британски генерал Мајкл Џексон од њих тражи да југословенска војска остави на Космету целокупно своје наоружање. Одбили су да то прихвате и преговори су прекинути. НАТО је наставио бомбардовање, али се нашао и у бизарној ситуацији: тврдио је да је победио Југославију, односно Србију, а тражио је од Београда да га пусти да неометано уђе на Космет.

Руси су опет ушли у игру и предложили нови компромис, да ако сви нису под командом УН, они ће прихватити одговорност за своју зону. НАТО је то одбацио и саопштио да Русија може да дође на Космет само под командом НАТО-а, или уопште да не дође. Тиме су принципи договора Групе 8 потпуно прекршени, а руски преговарачи Черномирдин и Иванов, иако су се трудили да спасу споразум, изиграни су од стране Запада. Космет је постао протекторат НАТО-а, а Русија је Србе изручила Западној алијанси.

Онда је нешто наводно ,,пукло" у Москви, па су руски падобранци, дошавши из БиХ, на брзину заузели аеродром у Приштини и први пут од завршетка хладног рата Москва се упустила у војни сукоб ниског интензитета са НАТО-ом. Јер, НАТО је рекао да Руси могу ући на Космет само под његовом командом. На директно наређење врховног команданта НАТО-а генерала Веслија Кларка да блокира и ако треба нападне руске падобранце генерал Џексон је одбивши то одговорио: ,,Нећу због вас започети трећи светски рат".

У чему је, заправо, био ,,проблем" тадашњих западних и руских преговарача око Космета? САД и НАТО преговарали су тада са личностима као што је Виктор Черномирдин. Ти људи су тада већ девет година покушавали да направе капиталистичку Русију и њихов кредибилитет у Русији био је раван нули. У свим преговорима са Западом они су имали само два императива. Прво, покушавали су да добију било какве економске уступке, надајући се да ће на тај начин бити творци економског чуда. Друго, као и у случају Горбачова пре њих, њима су више веровали они са којима су преговарали него они у чије су име преговарали. Ако се томе дода и погрешно мишљење на Западу да је војна моћ Русије увек и у директној вези са стањем њене економије, а Наполеон и Хитлер су се уверили да није баш тако, Вашингтон и Лондон игнорисали су све могуће касније последице ,,случаја Космет" у Москви. Јер, не ради се само о Космету.