JE LI SAMO O KOSMETU REČ

Kad je stupio na dužnost u Beloj kući, predsednik SAD Bil Klinton stavio je na svoj radni sto natpis: ,,Reč je o ekonomiji, pametnjakoviću". Kada je naredio bombardovanje Jugoslavije u proleće 1999. godine, trebalo je da stavi natpis:,,Reč je o Rusima, pametnjakoviću". Usuđujem se da pomislim kako bi sadašnji američki predsednik Džordž Buš možda trebalo da stavi natpis: ,,Reč je o Rusima, Srbima i ekonomiji, pametnjakoviću".

Jer, od početka kosmetske krize do kraja bombardovanja Jugoslavije 1999. pravi problem za NATO predstavljali su Rusi, a ne Srbi. Ipak, tih dana se ruski predsednik Boris Jeljcin u užem kremaljskom krugu nekoliko puta zapitao: ,,Zbog čega se oni u NATO-u nas ne plaše? Nismo zaustavili bombardovanje Jugoslavije, nismo zaustavili ništa!" Ponos Rusije bio je povređen. 

Sada, kada je Marti Ahtisari odložio svoje viđenje statusa južne srpske pokrajine za vreme posle izbora u Srbiji, oni međunarodni faktori koji se zalažu za nezavisnost Kosmeta u ovoj ili onoj formi kao da glavni problem u ostvarenju svojih ideja vide u Moskvi. Istina, sve više je onih koji priznaju Beogradu da je jedinstven srpski stav o pitanju Kosmeta doprineo velikoj promeni mišljenja i raspoloženja u mnogim zemljama u svetu kada je reč o budućem statusu Kosmeta, naravno u korist Beograda.

No, hoće li Rusija Vladimira Putina sada, kada je potpisan i sporazum sa Srbijom o trasi budućeg gasovoda, biti dosledna do kraja u svom stavu da ,,nema nametanja rešenja za Kosmet ni Beogradu ni Prištini"? Jer, Rusija Borisa Jeljcina zapravo je izdala Srbiju 1999. godine! Kako?

Krajem aprila i početkom maja 1999, u vreme najžešćeg bombardovanja, u NATO-u je preovladalo raspoloženje da je potrebna neka vrsta kompromisa sa Beogradom. U tome su prednjačili Nemci, ali to je bila i posledica saznanja da se samo bombardovanjem ne mogu ostvariti željeni politički ciljevi.

Istovremeno, bilo je jasno da samo Rusi imaju dovoljno uticaja da privole Beograd da prihvati zadovoljavajući kompromis. No, Rusi nisu hteli da budu obični posrednici, tražili su da se oni prethodno dogovore sa NATO-om o osnovnim elementima sporazuma-kompromisa. Rezultat je bio dogovor Grupe 8, a, po njemu, NATO će tretirati Rusiju kao veliku silu, a ne kao kurira, i drugo, ako bilo kakav dogovor bude postignut, smatraće se kao kompromis, a ne pobeda NATO-a. Na tome je insistirao upravo Boris Jeljcin.

Tehnički gledano, bombardovanje nije primoralo Slobodana Miloševića da prihvati sporazum. Bombardovanje Jugoslavije 1999. bilo je bolno, ali nije uništilo, ili onesposobilo Vojsku Jugoslavije. Milošević je prihvatio sporazum jer su Rusi to tražili, jer su garantovali da će biti prisutni kao nezavisni posmatrači kako bi obezbedili da NATO ne prekorači dogovorene okvire. Rusi su naveli Beograd na pristanak, a ne bombardovanje.

Jugoslovenski generali, koji su stigli u Kumanovo da potpišu Vojno-tehnički sporazum, bili su šokirani kada su videli da britanski general Majkl Džekson od njih traži da jugoslovenska vojska ostavi na Kosmetu celokupno svoje naoružanje. Odbili su da to prihvate i pregovori su prekinuti. NATO je nastavio bombardovanje, ali se našao i u bizarnoj situaciji: tvrdio je da je pobedio Jugoslaviju, odnosno Srbiju, a tražio je od Beograda da ga pusti da neometano uđe na Kosmet.

Rusi su opet ušli u igru i predložili novi kompromis, da ako svi nisu pod komandom UN, oni će prihvatiti odgovornost za svoju zonu. NATO je to odbacio i saopštio da Rusija može da dođe na Kosmet samo pod komandom NATO-a, ili uopšte da ne dođe. Time su principi dogovora Grupe 8 potpuno prekršeni, a ruski pregovarači Černomirdin i Ivanov, iako su se trudili da spasu sporazum, izigrani su od strane Zapada. Kosmet je postao protektorat NATO-a, a Rusija je Srbe izručila Zapadnoj alijansi.

Onda je nešto navodno ,,puklo" u Moskvi, pa su ruski padobranci, došavši iz BiH, na brzinu zauzeli aerodrom u Prištini i prvi put od završetka hladnog rata Moskva se upustila u vojni sukob niskog intenziteta sa NATO-om. Jer, NATO je rekao da Rusi mogu ući na Kosmet samo pod njegovom komandom. Na direktno naređenje vrhovnog komandanta NATO-a generala Veslija Klarka da blokira i ako treba napadne ruske padobrance general Džekson je odbivši to odgovorio: ,,Neću zbog vas započeti treći svetski rat".

U čemu je, zapravo, bio ,,problem" tadašnjih zapadnih i ruskih pregovarača oko Kosmeta? SAD i NATO pregovarali su tada sa ličnostima kao što je Viktor Černomirdin. Ti ljudi su tada već devet godina pokušavali da naprave kapitalističku Rusiju i njihov kredibilitet u Rusiji bio je ravan nuli. U svim pregovorima sa Zapadom oni su imali samo dva imperativa. Prvo, pokušavali su da dobiju bilo kakve ekonomske ustupke, nadajući se da će na taj način biti tvorci ekonomskog čuda. Drugo, kao i u slučaju Gorbačova pre njih, njima su više verovali oni sa kojima su pregovarali nego oni u čije su ime pregovarali. Ako se tome doda i pogrešno mišljenje na Zapadu da je vojna moć Rusije uvek i u direktnoj vezi sa stanjem njene ekonomije, a Napoleon i Hitler su se uverili da nije baš tako, Vašington i London ignorisali su sve moguće kasnije posledice ,,slučaja Kosmet" u Moskvi. Jer, ne radi se samo o Kosmetu.