Друго атомско доба

Американци праве све минијатурније а све моћније атомске бомбе типа Б61-11 које су дуге 3,59 метара, пречника само 34 центиметра и тешке тек 315 килограма. Израелци ћуте, а већ сада имају око 450 нуклеарних бојевих глава.

Велика Британија намерава да своје стратешке нуклеарне подморнице опреми модернизованом верзијом америчких интерконтиненталних балистичких ракета „трајдент” са новим бојевим главама. Француска пренаоружава своје нуклеарне подморнице класе „триомфан” новим ракетама М-51 и новим бојевим главама.

Русија је недавно са нуклеарне подморнице „Јуриј Долгоруки” лансирала нову интерконтиненталну ракету „топуз”, а ускоро би могла да поновно покрене производњу чувених ракета средњег домета СС-20, али у верзији са три нуклеарне бојеве главе. Кинези своје атомске подморнице наоружавају новим балистичким пројектилима, Индија је пред лансирањем своје прве интерконтиненталне ракете, Пакистан не жели да заостане на том плану, Египат се сумњичи да прикривено ради на пројекту атомске бомбе, Иран такође.

Да ли живимо у другом нуклеарном добу, ако је прво започело у августу 1945. у Хирошими? Хоће ли то друго доба карактерисати друкчија правила игре?

Пре 11 година пет водећих нуклеарних земаља света први пут се договорило да униште своје арсенале атомског оружја. После маратонских преговора у мају 2000. године, 187 држава је у Њујорку потписало Споразум о неширењу нуклеарног оружја, према коме су се САД, Русија, Кина, Француска и Велика Британија обавезале да ће смањити и касније потпуно уништити своје нуклеарне арсенале. То је био резултат ревизионе конференције о Споразуму о неширењу нуклеарног оружја, и то је тада и подржано Резолуцијом 1172 Савета безбедности УН.

Од тада се свет није много нуклеарно разоружао, једино се Велика Британија потпуно одрекла тактичког нуклеарног оружја и свој атомски арсенал свела на неких 200 бојевих глава на подморничким пројектилима „трајдент”.

САД и Русија су у међувремену смањиле своје нуклеарне арсенале. Од 1945. до 2000. САД су произвеле 70.000 термонуклеарних бојевих глава, а СССР, односно Русија 55.000 комада. По споразуму из Москве између Владимира Путина и Џорџа Буша из 2002, две стране су се обавезале да ће до 2012. број размештених стратешких нуклеарних бојевих глава бити сведен на по 1.700–2.200 комада.

Споразум о неширењу нуклеарног оружја ступио је на снагу пре 41 годину и у свом члану 6. „захтева од првобитних пет земаља поседника атомског оружја спровођење ефикасних мера нуклеарног разоружања”.

Уместо тога, свет већ дуже живи у нуклеарној хипокризији. Док је за једне атомско оружје ноћна мора, за многе друге је то сан и статусни симбол државе. Нуклеарно разоружање данас је као циљ даље него што је било на крају хладног рата.

Једна школа размишљања сматра да је илузорно очекивати опште нуклеарно разоружање док све земље, које немају атомско оружје, не почну своје тенкове, ракете, хемијско и биолошко оружје да претварају у плугове. Та школа заступа тезу да је нуклеарно оружје допринело одржавању мира у време хладног рата и да је неосновано мишљење како би данашњи свет био безбеднији без атомских бомби.

Друга школа истиче да је атомско оружје не само законом предвиђено за отпад – став Међународног суда правде из 1996. – већ је и са моралне тачке гледишта то оружје чудовишно. Ипак, пет првобитних нуклеарних сила никада се нису обавезале да ће се својих атомских арсенала једног дана и потпуно одрећи. Заправо, званичне нуклеарне силе не седе самозадовољно на својим бомбама. Америка планира производњу нових нуклеарних борбених средстава, специјалних атомских бомби за разбијање дубоко укопаних бункера. Вашингтон одбија да ратификује Општи споразум о забрани нуклеарних проба, ни Кина још није ратификовала тај споразум.

Тестирање атомске бомбе у Индији 1998, а затим и у Пакистану, срушило је све наде да ће нуклеарно оружје изгубити значај у постхладноратовском свету. Превише је нуклеарних варалица и профитера.

Може се рећи да нуклеарне силе таквим својим понашањем обезбеђују својеврсно покриће за оне земље које желе своју атомску бомбу. Уза све то иде и проблематика забране производње фисионог материјала, посебно у контексту борбе против тероризма, па проблем контроле смањења атомских арсенала.

Нуклеарна стратегија и разоружање суптилна су умећа. Једно је број атомских бојевих глава, друго њихов распоред, треће њихова „жилавост”, односно могућност да „преживе” први удар, четврто је начин лансирања тих бојевих глава.

Логика нуклеарног разоружања изродила је својеврсне нуклеарне немани. Ако би све америчке атомске подморнице на свакој од своје 24 ракете „трајдент-2” имале по 12 бојевих глава, онда би Руси могли да униште 288 бојевих глава ударом на само једну америчку подморницу. Број нуклеарних пуњења натрпаних у сваки скупи лансер, у условима економске кризе, природна је привлачност атомске катастрофе. А без убедљивих одговора на све ове дилеме – нема ништа од нуклеарног разоружања.