Тихи убица из дима

ИНТЕРВЈУ
У Србији се не производи полонијум-210 који, због смрти бившег руског шпијуна Александра Литвињенка, испуњава новинске ступце и телевизијске новости у свету.

Да ли лоши момци имају на располагању смртоносно оружје којим ће циљано убијати појединце или мноштво људи?

Полонијум до сада није коришћен за убијање, нити се то игде помиње, иако је однео неколико жртава међу научницима, а прва је била Марија Склодовска Кири која га је открила 1898. Највећи данак у животима платили су у Вајцмановом институту у Израелу (више мртвих), у раздобљу од 1957. до 1969, што је описано у књизи "Бомба у подруму".

Др Милан Орлић, један од водећих домаћих стручњака за заштиту од зрачења и помоћник генералног директора Института нуклеарних наука "Винча", каже да је убиство одбеглог припадника КГБ-а, по свему судећи, дело искусног професионалца, да је радиоактивна материја пренета у малом оловном паковању, због чега није ни уочена, и да је смртоносна количина убачена у јело или непосредно у тело. Истрага још није ништа обелоданила, тако да су ово претпоставке.

Као свака радиоактивна материја, полонијум може послужити за израду тзв. прљаве атомске бомбе, којој се додаје експлозив да би се зрачење распршило на што већем простору. Да би се такав наум испунио, ваља је нечим одбацити што даље; мало ко би се изложио смртној опасности да је хитне руком. Али, за такве намере и покушаје још нико није чуо и мала је вероватноћа, сазнајемо од нашег саговорника, да се то догоди. За појединачна усмрћења има на располагању других, убитачнијих начина.

И поред тога милиони људи широм света, па и овдашњи, на удару су полонијума у веома малим износима, који се свакодневно испушта пушењем. Златни лист дувана га ослобађа са осталим отровним и канцерогеним састојцима (катран, никотин и цијанид), а подједнако га удишу и пушачи и непушачи.

• Сврставају ли га у веома смртоносне радиоактивне материје?

– Не постоји категорија смртоносни и несмртоносни радиоактивни материјал. Мера за смртност је (ефективна) доза коју је нека особа добила излажући се зрачењу (спољашње и/или унутрашње). Смртност наступа с високим дозама. Позната је тзв. средња смртна доза (LD50/30) с којом је вероватноћа да ће неко умрети 50 одсто у року од 30 дана (под условом да се не лечи, а лечење може да буде веома успешно). Та вредност износи 4-5 сиверта, а преко 10 сиверта готово сигурно доводе до смртног исхода. Доза зависи од врсте радионуклида, његове активности, да ли је излагање спољашње или унутрашње, времена трајања и других чинилаца. Зато је важно знати физичке и хемијске особине сваког радионуклида, па и полонијума-210.

• Какве су му физичке особине?

– Полонијум-210 има период полураспада од 138 дана и алфа распадом прелази у олово-206. Поред испуштања (емисија) алфа честица, јавља се пратеће гама зрачење. Због прилично кратког времена полураспада веома је активан, па милиграм полонијума-210 има исти учинак као пет грама радијума-226. Пошто је домет алфа честица веома кратак, сва енергија (5,3 мега електронволти) предаје се локално и претвара у топлоту. Специфична топлота износи, чак, 150 вати по граму, па се овај радионуклид може да користи у генераторима електричне енергије. Пола грама у капсули ствара температуру око 500 Целзијусових степени. Дакле, полонијум изван организма не представља битну опасност за човека. Уколико се унесе у тело (удисање, храна, кроз ране или на други начин) у довољно великим количинама, опасност може да буде знатна.

• Јавља ли се у природном облику или се само вештачки добија?

– Полонијум-210 је и природни и вештачки радионуклид. У природи настаје као резултат распада урана-238 као тринаести потомак, после бизмута-210, а пре стабилног олова-206. Зато га има у кори наше планете: на пример, у руди уранијума око 0,1 милиграм по тони. Вештачки се може добити у нуклеарним реакторима (ређе и у акцелераторима) бомбардовањем стабилног изотопа бизмута-209 неутронима. Тада настаје радионуклид бизмут-210 који бета распадам прелази у полонијум-210. На овај начин добијене су милиграмске количине.

• Да ли је раније, грешком или намерно, послужио озрачивању људи?

– Осим последњег случаја тровања Александра Литвињенка у Лондону, добро је познат удес Марије Кири (с мужем Пјером Киријем открила полонијум и назвала га по својој домовини Пољској) која је умрла од последица озрачивања полонијумом.

• Може ли се купити од препродаваца или кријумчара и у којим земљама?

– Законитим путем не може. Где год постоје нуклеарни реактори може да се производи.

• Где се најчешће примењује?

– Користи се за уклањање статичког електрицитета у индустрији (производња папира, пластике, синтетичких влакана...). Због кратког периода полураспада једном годишње се замењује. С берилијумом се примењује као неутронски извор за различите примене. Коначно, поменули смо га код радиоизотопских генератора електричне енергије.

• Колика је вероватноћа да усмрти мноштво људи?

– Да би представљао стварну опасност за човека, мора да се нађе у организму. Зато је вероватноћа да се усмрти више људи веома мала. Потребна је велика концентрација полонијума-210 у ваздуху, што је готово немогуће постићи, чак, и при диверзијама.

• Зашто га нису уочили у авионима или другим возилима?

– Пошто испушта јако алфа и слабо гама зрачење (емитер), није га лако открити. Алфа честице имају у ваздуху домет од неколико сантиметара, једино се може детектовати у случају загађења (контаминација). Уколико је у телу човека или заштитном контејнеру, тешко га је детектовати. Потребно је узимање узорака и примена алфа или гама спектрометрије.

• Излажу ли се преносиоци смртној опасности

– Уколико се користе заштитни контејнери, спречено је деловање алфа зрака. Гама зрачење се успешно зауставља оловом. Слој дебљине 33 милиметра ослаби гама зрачење полонијума-210 десет пута! Дакле, преносилац не мора бити обучен и не излаже се готово никаквој опасности.

• Користи ли се и где полонијум-210 код нас?

– Примена полонијума-210 код нас је занемарљива.

• Издваја ли се у "Винчи"?