Београдска недеља

Поведе ме пријатељ Синиша прошлог уторка, готово на силу, на коктел који је, после конвенције у једној градској општини, приређивала странка у успону. Отимао сам се колико могу, говорећи да ми тамо није место, да се у таквим приликама увек окупљају досадни људи и, на крају, да бих га одвратио од намере да му правим друштво, рекох да нисам ни одговарајуће одевен. У ствари, мрзело ме да задижем ногавице, јер сам предосећао да ћу газити по блату.

– Ма, неее! То су све углађени, млади људи, господа, какви се сада ретко виђају у Београду. Свет им је под ногама, али су зачарани политиком – рече Синиша.

– Политиком, или интересима?

– Немој да си тако заједљив. Знаш да ће те тамо сви уважавати као глас народа, а кад још чују да си део оног великог броја неопредељених гласача, сви ће се поломити око тебе – ухвати ме он испод руке и убаци у свој аутомобил.

После пола сата уђосмо у неку нову, изгледа, тек отворену пословну зграду, у чијем се пространом холу бејаше окупило подоста људи. Сви нацифрани, дотерани, миришљави, маркирани, најчешће ошишани и обријани до главе, на њима скупоцена одела, ручни часовници који су бацали одблесак раскошног лустера у центру хола. Синиша приђе групици од пет-шест очигледно пословних људи. Нешто промрља, они нам направише места у кругу и наставише да разговарају. Најпре, нисам желео да слушам то што они причају, али ме ипак заинтересова њихово планирање личне добити кад дођу на места министара, државних секретара, директора моћних јавних предузећа... Слушајући њих, стекао сам утисак да нам је живот у овој земљи за наредне четири године детаљно испланиран, али искључиво у циљу остварења њихових пројеката.

– Јесам ли ја то преспавао изборе, па ви већ делите функције и ресоре са високим платама? Како знате да ћете победити на изборима, ако већ није прошао 21. јануар? – не издржах да се не умешам у разговор ових, бар су се тако представљали, моћника.

– Ми знамо да ћемо победити, у то смо сигурни и зато нећемо да дозволимо да нас било шта изненади. Видиш овог човека до мене, то је наш будући амбасадор у Москви, зато је то место још празно – рече сувоњави изданак савременог бизнисмена.

– Никад то дипломатско место није било важније него ових месеци, а ви га чувате за тог човека коме, како ми се чини, не бих дао ни две овце да чува – одговорих у једном даху.

– Ко си ти, бре, ко те довео овамо?!

– Он је глас народа, један од угледних људи из оне масе неопредељених бирача – покуша Синиша да ствар стиша.

– Ма какав глас народа, какви бакрачи, он је задња рупа на свирали – укључи се у разговор будући амбасадор.

– Зец у шуми, а ви распалили ватру и спремате ражањ, лепо богами. Што се тиче гласа народа, не бих се играо с тиме, јер опет могу одлучивати децимали. Само се ви ругајте овом једном гласу. Као да сте заборавили истиниту причу о томе како је ко зна која по реду влада у Италији пала само зато што је један од посланика отишао у тоалет, јер је имао дијареју. Баш тада је на дневни ред стављено гласање о поверењу влади и недостајао је само онај један глас из тоалета – падох и ја у ватру.

Окренух се да видим где је Синиша, а он се негде изгубио у виду ластиног репа. Тада се и ово друштво још више скупи и мене истераше из круга, показујући ми леђа. Почех да се пробијам кроз гужву. Сви су држали до пола пуне чаше пића. Конобара нисам могао нигде да видим.

У једном тренутку се обрех поред двојице који су се очигледно издвојили да би нешто у поверењу разговарали. Правио сам се блесав и изгубљен у тој маси, зевао сам као да неког тражим. Укапирао сам да ће један од те двојице, бар они тако кажу, бити будући мандатар.

– Ови наши министри већ сада ми задају главобоље. Неумерени су у захтевима. Такву похлепу одавно нисам видео. Већ су ми поставили услове да им запослим, свакоме од њих, више чланова породице. Појединци су ми саопштили да им будем гаранција за остварење неких планова у вези са пословањем њихових приватних фирми – дошаптавао је свом саговорнику назови будући премијер.

Најзад се дочепах чашице лозе од конобара који су иначе поред мене пролазили као брзи возови. Сви су овде били опседнути искључиво собом и плановима које ће остварити кад дођу на власт. У том размишљању осетих да ми је лоза отворила апетит. Угледам на неких пет метара од мене овал препун ћевапа. Пожурим да на чачкалицу набодем макар један. Успео сам да се дочепам само чачкалице, а око оног последњег ћевапа на који сам се намерачио већ су се свађале две виљушке добујући по металном овалу.

Ноге су ме заболеле од дугог стајања. Освртао сам се и погледом тражио неку слободну столицу. Мислио сам како на оваквим скуповима немам шта као грађанин да тражим, јер тај који има само право да на изборној листи неког заокружује овде нема никакву цену. Очекивао сам да ће ово бити прилика да неко тог грађанина, случајно мене, пита нешто, да га уважи, да буде примећен. За ове људе, а сада и за мог пријатеља Синишу који се негде изгубио ја сам само невидљива маса случајно залутала на тај коктел.