Из села у град, из Београда у свет

Већина младих из мањих средина жели да напусти своје место становања уколико им се за то укаже прилика, пре свега, због бољег стандарда, сигурније будућности, запослења и образовања, показују најновији подаци Министарства омладине и спорта. Од укупног броја оних који будућност везује за сеобу, 52 процента има на уму иностранство, 35 одсто мисли на селидбу унутар земље, а 13 процената се не изјашњава о томе где би се селило.

Према истраживању „Будућност омладине у Србији – потенцијал и перспективе” Центра за слободне изборе и демократију, које је урађено на узорку од 4.700 испитаника, узраста од 15 до 30 година, квалитетом живота су најзадовољнији млади у – Београду.

На питање – где видите сопствену будућност, више од четвртине средњошколаца одговорило је да тежи ка већим срединама, и то ка првој наредној географској инстанци – из села у град, из мањег града у већи, из већег места у иностранство. Највећи степен незадовољства постојећим местом живљења и потребе за социјалном мобилношћу исказан је код младих из руралних крајева у југоисточној Србији.

Како студенти кажу, на пут ка граду тера их не само наставак школовања и већа шанса да пронађу посао, већ у селидби виде и начин да се осамостале.

Када је реч о одласку у иностранство, млади преферирају Западну Европу, Скандинавске земље, Канаду и Америку. Раније су основни мотиви били политичка ситуација и небезбедност, а данас су то социјално-економски разлози и жеља за стручним усавршавањем.

Оне који оду на студије и једнога дана ипак реше да се врате, стиже нови ход по мукама, у виду прво нострификације сведочанстава, а потом и немогућност запослења, без обзира на страну диплому.

Нострификација сведочанстава стечених у иностранству траје и по годину дана и много кошта, а исход је неизвестан, указује Владимир Петронијевић, извршни директор Групе 484. То ствара један поражавајући осећај код младог човека, истиче и није за чудити што млади дефинитивно после таквог искуства оду из Србије заувек и тако пошаљу једну негативну поруку и онима који тек намеравају да оду и онима који размишљају о повратку у домовину.

– Мој син се пре девет година вратио са Мичиген стејт универзитета, са још тројицом својих другова. Иако је тамо дипломирао и магистрирао економију, нострификација на Економском факултету у Београду је трајала годину дана и на крају смо добили одговор да је његова диплома у рангу наше више школе. Сви смо били непријатно изненађени, син је чак и поредио наставни план и програм и рекао да му сад не пада на памет да девалвира своју диплому са универзитета који је на листи 500 најбољих у свету – прича мајка младог економисте која се јавила у нашу редакцију, уз молбу да не објављујемо имена јер је син после пуно мука ипак успео да се запосли и то у страној фирми, а диплому је нострификовао за 1.800 евра на једном нашем приватном универзитету.

У „ход по мукама” некадашњег београдског гимназијалца чије је школовање у Мичигену коштало 250.000 долара, она убраја и причу из једног предузећа које је њеног сина одбило са образложењем да није поднео сву потребну документацију, односно недостајало је уверење да влада енглеским језиком!

На наше питање шта је било са тројицом другова, она одговара:

– Вратили су се у Америку, а верујте да је таква ситуација код 90 одсто омладине која пожели да се врати у Србију. Ево недавно смо имали случај када се вратио млади брачни пар, исто из Америке, са троје деце, обоје доктори наука и такође нису успели да нађу посао. И они су поново отишли у Америку и предају сад на последипломским студијама.

У Ректорату Универзитета у Београду с друге стране тврде да се ретко дешава да неко буде одбијен када дође да нострификује диплому, а од 2007. године до данас, таквих случајева је било укупно осам. У последње четири године признато је укупно 1.225 страних високошколских исправа, највише 2009. године – 368.

– Министри доживљавају нострификацију сведочанстава као техникалију, дају оквир, кажу ко је надлежан и то је то, а суштина је да процес буде фер и да не траје дуго. Основна препрека је што сви мислимо да су баш наши универзитети најбољи. Нико не полази од тога шта је та диплома донела, већ тражимо разлику и полазимо од наше дипломе – каже Кевин Гијом, експерт Савета Европе, иначе стручњак Министарства просвете француске заједнице у Белгији.

Председница Београдског фонда за политичку изузетност Соња Лихт каже да је потпуно бесмислено да нам долазе млади са листе најбољих светских универзитета, ако ћемо да их обесхрабримо већ на првом кораку да остану у Србији.

– Недавно је објављен податак о образовној структури Туниса: у овој земљи је више високообразованих него у Србији. Без знања, Србија неће моћи да се развија, а са тако малим бројем високообразованих тешко да можемо да будемо део европске културе – каже Соња Лихт.

-----------------------------------------------------------

Раде непријављени

Највећи проблем у запошљавању младих од 25 до 29 година у Србији је пронаћи први посао, а чак 38 одсто запослених, који раде без уговора, јесу млади од 20 до 29 година, наведено је у извештају „Запошљавање младих и миграције у Србији 2010”, који су својевремено представили организација Грађанске иницијативе и Привредна комора Србије.