Џорџ Вашингтон изблиза

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – На фотографијама и у туристичким брошурама све изгледа много импресивније, малтене као неки европски дворац. Изблиза међутим, кад се прођу модерна здања рецепције и новоизграђеног музеја, ништа нарочито. Кућа јесте већа од оних уобичајених, има чак 21 собу, али ни у ком случају није помпезна. Можда и зато што је у целости направљена од дрвета, при чему је фасада обложена комадима резаним и обрађеним тако да имитирају зидарске радове.

Стара је више од 250 година – бар у својој првобитној верзији. Једна стара фотографија из друге половине 19. века показује је нахерену, полусрушену, подупрту гредама, што значи да је оно што је данас направљено од новог материјала. Кућа је дакле темељно обновљена и данас је музеј који годишње посети око милион људи.

Реч је о кући и имању – или ономе што је остало од некада заиста великог поседа једног од најбогатијих људи свог доба. Поседа где је највећи део свог живота провео први председник Америке, Џорџ Вашингтон.

Неке председнике историчари оцењују значајнијим од других, неке чак и посебно значајним. На челу сваке од тих листа – а на њима се обично налазе Линколн, Вилсон, Дино Рузвелт, од скоријих и Роналд Реган – увек је Вашингтон. Између осталог и зато што је био међу „очевима нације”, али пре свега због чињенице да је поставио многа правила за институцију по којој се амерички политички систем разликује од свих других, институцију у којој је концентрисана главна извршна власт.

И данас се свако витално питање државе овде своди на питање – ко је, или, што се догађа управо сада, иако до избора има још годину дана до избора – ко ће бити председник.

Око овог другог, 1789, у време кад је 13 колонија, стекавши независност, формирало власт уније, није било много дилема. Џорџ Вашингтон, угледни плантажер из Вирџиније, генерал у револуционарном рату, издвојио се од других. Једини је у историји који је добио 100 одсто гласова изборника (електора).

Бесмртник је постао још за живота – одлучено је да главни град носи његово име и пре него што је изграђен. Данас је једини председник по коме је названа и једна федерална држава. По њему је именовано и неколико универзитета и чак 50 урбаних насеља у Америци.

Посета „Монт Вернону”, тако се зове имање с кућом првог председника, по лепом јесењем дану, добра је прилика да се, уз претходне припреме, Џорџ Вашингтон, упркос великој историјској дистанци, упозна изблиза. Добри музеји су углавном и одлични времеплови.

У Вашингтоновој кући је верно реконструисано стање какво је било 1799, када је умро. Умро је иначе изненада, са само 67 година. Само два дана пре тога био је у пуној снази. Разболео се после обиласка имања на коњу, током хладног децембарског дана, када је скроз покисао, а вративши се прво вечерао а да није скинуо мокру одећу. Добио је тешку упалу грла, а с обзиром на то да у то време није било антибиотика – лекари су га лечили пуштањем крви – после два дана се у ствари угушио, у великим мукама.

Имање је на лепом узвишењу на обали реке Потомак, око 35 километара југоисточно од Вашингтона. Данас има око 20 хектара, само делић од онога колико је заузимало у моменту када је господар одлазио са овог света.

Џорџ Вашингтон је у фебруару 1732. рођен са „сребрном кашичицом”: отац му је био плантажер и власник рудника чији је отац у Нови свет дошао из Енглеске.

Ово имање је наследио од полубрата, кад је имао само 20 година. Са 27 оженио се неколико месеци од себе старијом удовицом Мартом Дендриџ Кустис (није, износе биографи, у тој вези било романтике, али слоге јесте), која му је донела велики мираз – око 6.000 хектара добре земље и безмало стотину робова.

Са имања је одсуствовао само док је, као председник, столовао око 16 месеци у Њујорку, онда више од шест година у привременој престоници у Филаделфији. Па чак и тада је често боравио у сопственој кући – током другог мандата, окончаног у марту 1797, у „Монт Вернону” је провео 439 дана, остало је педантно забележено.

Као председник, поставио је правила која су остала на снази до данас. Он је био тај који је одлучио да председник треба да живи тамо где ради. Пошто је Председникова кућа (данас Бела кућа) у данашњој престоници тада још била још у изградњи (довршена је годину дана после његове смрти), за свој кабинет и резиденцију у оба града је бирао најлепша здања. У његово време је установљено да се председник ословљава само с „мистер президент”. Поставио је и преседан да нема трећег мандата.

У уџбеницима и званичним биографијама, Вашингтон је насликан најлепшим бојама, од његове личности је изграђен мит као непогрешиве, праведне, хумане… У „Монт Вернону” се међутим може наслутити и какав је заиста био као човек.

Види се то по податку да је у моменту смрти на имању било 316 робова. „Отац нације”, велики заговорник слободе као природног права човека, себично је слободу ускраћивао црнцима.

У свом тестаменту је додуше написао да сви они треба да буду ослобођени – али тек после смрти супруге Марте (она је у брак унела двоје деце, заједничку нису имали). Прва прва дама Америке је, међутим, робовима слободу подарила већ после два месеца.

На имању је и гробница Џорџа и Марте Вашингтон, као и 21 члана породице и потомака. Њихови остаци су у криптама које нису помпезне, али нису ни скромне. Нешто даље, у шуми, место је где су сахрањивани робови, у необележеним хумкама.

Кустоси музеја (по један је у свакој соби) наглашавају како је према овој „врсти имовине” био веома пажљив, да је бринуо о њиховој добробити. Ређе се помиње да је њих деветоро повео и у Председничку кућу у Филаделфији, у део Америке где ропство није практиковано. Јавно је говорио да никад неће трговати људима, али је своја потраживања радо наплаћивао робовима.

У једној од рестаурисаних спаваоница за робове поред главне куће налази се и списак следовања одеће: једне ципеле, једне гаће, једна кошуља и један џемпер – годишње. Све произведено на имању – рукама других робова.

Своју одећу и обућу наручивао је из најфинијих радњи – из Лондона.

Историјске личности не треба, међутим, ценити по њиховим људским врлинама или манама. Важније од тога је шта оставе потоњим генерацијама.

*