Криза као диктатор

Државнички фестивал, како су многи доживели самит Групе 20 моћних земаља, завршио се у Кану супротно обичајима тамошњег традиционалног филмског фестивала. Изостало је славље, а уместо доделе награда за најбоља остварења, махом су пљуштале пацке за промашаје у политичким режијама, сценаријима и одигравању улога.

Најгоре су прошли италијански премијер Силвио Берлускони, који је због „недораслости” обавезама добио „дадиљу” (надзор ММФ-а над националним финансијама) и његов грчки колега Јоргос Папандреу, који је послат на „поправни”, где је одустао од најављеног референдума о договореном финансијском пакету. Пошто су, тако, обојици додатно биле уздрмане позиције, поставило се чак питање: није ли у току пуч, финансијским средствима, међународних актера против националних лидера.

Домаћин, француски председник, потрудио се да развеје такве слутње. „Ми никад нисмо тражили промену власти, ни у Грчкој ни у Италији. То није наша улога, нити наша представа о демократији, али је јасно да постоје правила у Европи и ако себе изузмете од њих, искључујете себе из Европе”, објаснио је Никола Саркози, пренели су извештачи с лица места.

Али, успостављен је ланац догађаја који не хаје за вољу лидера. Криза се исказује као диктатор. Владе се све чешће смењују – по њеном „ћефу”.

У Тунису и Египту свргла је и широм Блиског истока уздрмала диктаторе. Сада подрива и демократске владе по Европи – многе је већ сменила гласовима незадовољних бирача, а изгледа да располаже и потенцијалом да издејствује оставке лидера који не налазе излаз из ње. Не обазире се ни на то ко је крив, па се устремљује и на оне који су је наследили од претходника.

Превазишла је домете класичне суверености. Само је криза данас истински суверен, произлази из написа низа глобалиста. Где год је нарасла, она је највиша власт, додају, тако да политичарима, у многим земљама, преостаје да јој се повинују и да вуку изнуђене потезе, који се углавном састоје у задуживањима за отплату већ задуженог, што им налаже и да се понашање према смерницама зајмодаваца.

Класични суверенитет, највиша власт на одређеној територији, поодавно је у повлачењу. Финансијски центри битно утичу на доносиоце стратешких одлука. Неколицина мултинационалних компанија има већи доходак па и политичку моћ од десетина држава.

Уједно, запали смо у финансијску кризу која рађа низ других ломова. Европски „огорчени” и „окупатори Вол стрита” захтевају да се политика, за коју се гласало, испрси и покаже да може да испуни основну функцију државе – заштиту грађана од самовоље „фактократије” („стварне” а неизабране власти).

Захтев је логичан али тешко остварљив. Криза је интернационална а власти су националне.

Уз то, примећује Ињасио Рамоне у париском „Монд дипломатику”, тешко је ускладити „економију која иде брзином муње и политику која се мрда као пуж”. Нема земље која би могла да преузме вођство у напорима за глобални опоравак, постоји вакуум моћи, надовезује се Роберт Семјуелсон у „Вашингтон посту”. И додаје: из прве фазе глобализације која је допринела развоју, поготову у Азији, ушли смо у њену другу етапу где је повећана економска повезаност подстакла нестабилности и ривалства.

Истовремено се испоставило да земље којима се замера мањак демократичности (Кина, Русија, Саудијска Арабија) располажу огромним девизним резервама. Рачуна се да са тог истока може да потече потпора дефицитарним деловима запада, али нове финансијске силе чекају и „разјашњења” европских аранжмана и „чврсте гаранције” да би им се улагања исплатила (делимично и политички).

Државе које добију помоћ из европског фонда, морају да буду спремне да се делимично одрекну суверенитета, изјавила је, пре самита, немачка канцеларка Ангела Меркел, пренео је „Дојче веле”. Слично следује и ако помоћ стигне из ваневропских фондова…

Готово да нема недужних. Чак и неки велики повериоци су дужни: једни зато што су застранили толико да сада губитке морају да им покривају порески обвезници, други – зато што превише новца држе у резерви а недовољно улажу у побољшавање животног стандарда грађана или у уравнотежавање међународних односа.

Можда зато и недостају визије за излазак из ћорсокака. Нико није пророк у очима свог дужника.

Предстоје дуга преиспитивања. Уз остало, биће потребно и да, свуда па и овде, одредимо шта је још употребљиво од суверености, па и територијалног интегритета, кад криза влада и не признаје границе, а обједињава и кад понешто распарчава.