Био је спреман и да умре на рингу

„Боксовати са Џоом Фрејзером је, по мени, бити најближе смрти. Џо Фрејзер је најсуровији и најтежи од свих ривала са којима сам се борио, укључујући и Сонија Листона и Џорџа Форемана. Кад би ме бог позвао у свети рат, вело бих да се Џо Фрејзер бори поред мене”, изјавио је једном Мохамед Али о свом највећем ривалу на рингу и боље речи за испраћај 67-годишњег боксерског шампиона из прохујалих времена, који је преминуо јуче, тешко да се могу наћи.

Са овог света отишао је још један великан ринга из доба када се у рингу заиста борило и када су ривали за рунду задавали више удараца него данашњи борци за читав меч, а Џо Фрејзер је био један од оних који су могли да ударе највише пута, али и да издрже више него било ко.

Да ли су ти ударци убрзали његов одлазак са овог света или не, тек Џозеф Џо Вилијамс Фрејзер, познатији као Џо Фрејзер или једноставно Смокин' Џо, умро је од рака јетре за који је сазнао крајем септембра ове године. Фрејзер је био познат као борац, који је у свакој борби давао 100 одсто себе, али ову борбу није успео да добије, као што никад није успео да изађе из сенке Мохамеда Алија.

Почетком шездесетих неколико сезона био један од најуспешнијих аматера, али на Олимпијске игре у Токио 1964. отишао је пуком срећом. Изгубио је на изборном такмичењу за састав олимпијске репрезентације од Бастера Метиса, али када је Матис поломио палац под заставу је позван Фрејзер. Игром случаја у олимпијском полуфиналу у другом минуту друге рунде против Јемељанова (СССР) и Фрејзер је сломио палац, али Смокин' Џо није човек који одустаје. И Јемељанова, као и Уганђанина Ојвела и Аустралинаца Меквина претходно, савладао је нокаутом. „Болно, или не, Џо Фрејзер из Бофорта, Јужна Каролина, иде на злато” рекао је Фрејзер и у финалу савладао и Немца Ханса Хубера (11 сантиметара виши и седам кила тежи), иако није смео да удара левицом...

Било је то једино боксерско злато за САД у Токију и, чак, једино финале.

Годину дана касније Фрејзер се отиснуо у професионалне воде и брзо постао познат по снажним ударцима којима је рушио 11 узастопних ривала, а 1970. тукао је у петој рунди Џима Елиса у борби за титулу првака света у тешкој категорији.

А онда су дошли на ред мечеви са Мохамедом Алијем који су оставили снажан печат на каријере и живот обојице боксера, али и сам бокс.

У првом мечу 1971. названом „Борба столећа” сударила су се двојица непобеђених шампиона (Али је титулу изгубио пошто је одбио да иде у рат у Вијетнаму). Фрејзер је имао 27 година и 26 победа (23 нокаутом), а Али 29 година и 31 победу (25 нокаутом).У њујоршком „Медисон сквер гардену” окупило се 20.455 гледалаца који су платили улазнице 1.352.960 долара, меч је широм САД гледан у позоришним и биоскопским дворанама великим екранима, а посредством телевизије и у целом свету па је приход премашио тада вртоглавих 20 милиона долара.

Било је то, вероватно, најбоље издање обојице ривала. Фрејзер је попут булдожера ишао погнут напред, отпуштајући страховите крошее, а Али је лепршао рингом и убадао директима...

На крају сви су се сложили: победила је снага а не вештина, Фрејзер, а не Али. Бивши шампион је био уздрман у 11. рунди, а у 15. први пут у каријери одлетео је на под. Није то био нокаут, а сва тројица судија су доделила победу Џоу Фрејзеру (8:6 уз једну нерешену рунду, 9:6 и 11:4). Алију је у том мечу сломљена вилица.

Из преостала два меча Али је изашао као победник. Реванш у „Медисону” 1974, није био у жижи јавности, јер је Фрејзера победио и одузео му титулу Џорџ Фореман, његов наследник на олимпијском трону из 1968, а Мохамед Али је победио на поене у 12 рунди.

„Трилер у Манили”, како је назван њихов последњи дуел одржан 1975. године била је једна од најбруталнијих борби у историји бокса и дотад најпрофитабилнија (приход 80 милиона долара). Увреде које су ривали преко медија сипали на рачун оног другог довели су до обостраног покушаја убиства на спортском такмичењу. Фрејзеров мото је био „кад убијеш тело, умреће и глава” и ударао је у бубреге, јетру, срце... Али је већину удараца намењивао ослепљивању противника и обојица су у великој мери остварили своје намере. После 14 рунде Фрејзеров менаџер Еди Фач је предао меч, јер његов пулен више није видео прст пред оком и јер је постојала опасност да потпуно ослепи. Узалуд га је Фрејзер га је молио да не баца пешкир. Био је спреман да умре на рингу.

Али је добио меч само зато што га његов менаџер Анђело Данди није послушао када је после 14. рунде затражио да му скине рукавице, јер више није могао да стоји...

„Такви ударци збрисали би сваког осим мене. Он је најбољи боксер свих времена после мене. Боле ме руке, боле ме ноге, боле ме крста... Ја не бих могао да издржим ударце које је он издржао” изрекао је на свој начин комплименте Фрејзеру Мохамед Али у Манили, међутим Џое Фрејзер до последњег дана живота није завршио тај меч и утеху је нашао отворено тврдећи да је својим ударцима допринео да Али добије Паркинсонову болест.

Боксерску каријеру завршио је 1976. уз кратак повратак 1981, са 32 победе (27 нокаутом), четири пораза и једном нерешеном борбом.

Ж. Баљкас