Три лица за једног писца

Солун- Да Данска нема само славну филмску историју, започету својевремено пионирским делима Теодора Дрејера, већ и плодну, пулсирајућу и стабилну филмску индустрију која је у центар пажње света снажно пристигла средином 90-их година прошлог века када је Ларс фон Трир пласирао иновацију звану Догма 95, доказују и филмови Оле Кристијана Медсена, којем је 52. Солунски фестивал приредио ретроспективу.

Овај дански редитељ је један од три личности у специјалном фокусу фестивала, а осим његовим 52. Солун бави се и стваралаштвом независне америчке ауторке, писца, редитеља и продуцента Саре Драјвер, као и значајем италијанског редитеља Паола Сорентина.

Уз своје славне данске колеге – фон Трира, Томаса Винтерберга, Сузан Бир, Лонеа Шеринга и других, Оле Кристијан Медсен исклесао је свој сопствени и препознатљив стил, стварајући филмове који су обарали рекорде гледаности у својој земљи, али и имали веома запажен успех на интернационалном плану. Некадашњи студент Данске националне филмске школе, врло брзо је постао и један од оснивача продуцентске куће „Нимбус”, у оквиру које су настајали филмови (и играни и документарни и телевизијски) који су постизали равнотежу између уметности и комерцијалности, што је за многе европске ауторе недостижан сан.

Филмове Медсена краси и тематска и естетска разноврсност, што је вештина коју је развио релативно рано у својој каријери. У филмовима „Синаново венчање” и „Краљ пице” видна је Медсенова перцепција решавања табу тема имиграната у Данској. Већ следећи његови подухвати везују се за реализацију изузетно успешног крими-серијала рађеног за телевизију, да би се затим Медсен „преселио” на тему брака и брачног слома, које је разрадио у филмовима „Кирини разлози” и „Праг” нудећи страствено истраживање односа. Такозвану брачну триологију Оле Кристијан Медсен завршио је ове године филмом „Суперкласик”, с којим приређује још једно изненађење понудивши сада веселу и шармантну комедију, али не треба заборавити да је у међувремену снимио и провокативан филм „Пламен и лимун” који је оборио све рекорде на биоскопским благајнама , а са којим Медсен гледаоце суочава са злокобним делом данске историје, данске сарадње са нацистичким режимом.

Оно што је заједничко у међусобно веома различитим Медсеновим филмовима, јесте посвећеност истраживању и разумевању људских стања преко деликатних и сложених људских односа кроз које аутор доказују да људи нису ништа уколико немају везе са другима. Јунаци Медсенових филмова су обични људи, којих у обичним ситуацијама постају изузетни и веома аутентични.

И стваралаштво Саре Дрјавер краси аутентичност, рано исказане још кроз филм „Ти ниси ја” (према краткој причи Пола Болсова), који је часопис „Каје ду синема” прогласио за један од најбољих филмова осамдесетих година. И Сарини награђивани ауторски филмови „Месечарење” и „Када свиње лете”, били су приказивани широм света и били честа тема студентских радионица у Америци (били су тема и у Кустерндорфу на којем је Драјверова као члан жирија боравила прошле године).

Један део каријере Сара Драјвер је посветила и стваралаштву свог супруга, редитеља Џима Џармуша, продуцирајући његове филмове „Константно глуварење” и „Чудније од раја”, проналазећи времена и за позоришне представе–експерименталне мјузикле који су извођени у театрима „Ла Мама” и „Кукарача” у Њујорку. Као искусан професор режије (предавала је на Филмској школи у оквиру њујоршког универзитета), Сара Драјвер је одржала и своју мастер класу у Солуну, на којој се могло чути и о њеним оригиналним сценаријима за филмове „Глув, глуп и плав”, „Прохујало са умом” и они живе међу нама.

И филмови смелог и виспреног италијанског филмског ствараоца Паола Сорентина, дочекују се у Солуну са весељем и великом пажњом. Карте за његов последњи филм „Ово мора да је место” са Шоном Пеном у главној улози, данима су унапред распродате, а препуне су биле и пројекције његових филмова „Ил диво”, „Последице љубави” и „Породични пријатељ”.

Филмски свет Паола Сорентина је неустрашив у односу на истину.Иако истрајан и строг, често је и пун алузија и „читања” између редова оног што се може назвати и „отвореном књигом” савременог италијанског друштва. Све његове филмове краси изврсна фотографија и истанчан избор музике која је често у функцији прикривеног филмског лика.

За Сорентина се може рећи и да је опседнут детаљима људских гестова и мимике, да он користи ризницу кратких информација из свакодневног живота да би појачао филмску експресивност и редефинисао филмско искуство о људском понашању, његовим изменама и осцилацијама, за шта он као аутор има пуно разумевања. Зато су Сорентинови филмови тако заводљиви и блиски биоскопском гледаоцу.