О правом мецени

Славој Жижек је написао како је СФРЈ захваљујући свом лабавом социјализму и благој репресији према дисидентима дошла у ситуацију да се после слома једнопартијског система јако тешко могу утврдити кривци и направити чисти рачуни па је стога и процес транзиције био успорен. Иако не оспорава да је таква политика омогућила знатно удобнији живот него у другим земљама које су биле под већим утицајем СССР-а, сматра да је то на дуже стазе у политичком смислу био хендикеп за наше друштво.

Једна од непромењених традиција које су преостале од СФРЈ јесте субвенционисана култура која је још увек више у вези са страначким превирањима него са уметничким тенденцијама и друштвеним потребама. Институције су и даље у кадровском смислу везане за странке и самим тим сваки политички догађај, кампања или петиција где уметници узму учешће подразумева да ће њихов ангажман бити наплаћен кроз државне субвенције. Из СФРЈ смо, међутим, наследили то да уметник не мора искључиво да буде на победничкој страни, чак и подршка јакој опозиционој странци доноси извесну корист. Отуд, наши дисиденти нису више они који су против власти већ они који су изван странака, независно од тога какве ставове имају.

Ево зато лепе прилике да се сетимо једне дирљиве приче о правом мецени из света политике који је на један необичан начин желео да стимулише уметничко стваралаштво.

Шин Санг Ок је био јужнокорејски филмски редитељ. После уметничких студија у Јапану враћа се у Кореју и педесетих и шездесетих година учествује у тзв. Златном раздобљу тамошње кинематографије. Доласком војне диктатуре, Шин креће да ниже неуспехе, а на личном плану доживљава бродолом и разводи се од своје супруге – најпопуларније јужнокорејске филмске диве тог доба Шои Еун-хи.

Године 1978, током диктатуре генерала Парк Чунг Хија, Шин бива приморан да затвори своје предузеће, а Шои добија понуду да снима филм у Хонгконгу. Приликом одласка на преговоре Шои нестаје у Хонгконгу. Шин одлази да је нађе да би и сам убрзо био киднапован.

Убрзо се испоставља да разлог отмице није финансијске већ уметничке природе – отео их је Ким Џонг Ил, тада још увек само син и десна рука Великог вође Ким Ил Сунга, са идејом да они за њега снимају квалитетне филмове који ће оживети севернокорејску кинематографију и подићи углед ове државе у свету. Испрва, Шин одбија да режира за Кима и бива послат на преваспитавање у радни логор после ког пристаје. На Кимову сугестију, Шин се поново жени Шои, и када већ две Кореје нису поново уједињене, барем су поново венчани највећи редитељ и највећа дива тог времена.

У севернокорејском периоду, Шин ради на неколико пројеката од којих је најпознатији Пулгасари, севернокорејска парафраза Годзиле са којом је Ким Џонг Ил желео да у форми популистичког филма афирмише своју идеологију. Ипак, приликом посете Бечу 1986. године Шин и Шои успевају да умакну својим чуварима и добију политички азил у Америци.

Американци дају азил Шину и Шои захваљујући томе што су успели да им прошверцују прве аудио снимке Ким Џонг Ила који је до тада за обавештајне службе био потпуна непознаница. Јужнокорејци, пак, тада желе да их процесуирају јер верују да одлазак Шина уопште није био тако романтичан већ да је напустио земљу због банкротства и Кимове одличне финансијске понуде. И збиља, Севернокорејци су тврдили да је Шин богато плаћен за своје редитељске услуге.

Ипак, каква год да је природа Шиновог одласка у Северну Кореју, прави уметнички суноврат доживљава тек код капиталиста где поред неколико пропагандних антисевернокорејских филмова као што је Мајуми, снима серију бесмислених филмова о деци нинџама за Дизни, потписане псеудонимом. Већ стар и занемоћао враћа се у Јужну Кореју где покушава да обнови своју каријеру и умире.

Историја уметности је препуна чувених мецена и тирана који су своју државу доживљавали као својеврсно уметничко дело – од Нерона до Хитлера. Ипак, овај степен љубави према филму у коме један гледалац у тренутку када смогне снаге постане продуцент и не преза ни од филмских захвата само како би испунио свој сан, никада ни пре ни после Ким Џонг Ила није забележен.

Тако то раде праве мецене.