Маја и Милан

Последњих дана сваког јутра пажљиво поспремим стан јер се плашим да ме изненадa не посети доскорашњипредседник, а сада председнички кандидат. Пошто је у претходном периоду обишао све колективе и помазио све кравице, помислио сам да би могао прећи и на нас, самосталне произвођаче текстова. У почетку сам размишљао која би питања могао поставити, али онда сам схватио да је врло добро упућен у проблеме људи из света уметности – они су му се одавно обратили за помоћ.

Маја Пелевић и Милан Марковић су успели да ову познату појаву претворе у уметнички рад. У свом изванредном тексту у Културном додатку ,,Политике” Иван Меденица је објаснио перформативне аспекте овог геста. Остатак штампе се већ позабавио питањима конкретних налаза до којих су дошли комуницирајући са странкама.

Мени преостаје да се позабавим једином преосталом темом а то је Јозеф Гебелс и чињеница да су страначки кадрови олако прихватили његов минимално прерађени текст као програм својих нових чланова.

За почетак, треба оставити по страни чињеницу да нико од кадрова није препознао да је реч о Гебелсовим речима. После Другог светског рата, Гебелс је остао не само један од најчешће публикованих технократа Трећег рајха већ су ауторска права за његова дела, којима је располагао швајцарски нациста Франсоа Жено, била толико продавана да је зарада од њих коришћена за финансирање судских одбрана ухапшених нациста, неонацистичке покрете и антиизраелске активности. Дакле, Гебелс је на неки начин постао део опште културе.

Но, пошто то нису били људи из одбора за Општу културу већ за ову „обичну” културу, не чуди да не знају. Оно што чуди јесте да је свима одговарао текст у коме Гебелс позива на бесомучну пропаганду, на стварање култа личности, на остваривање идеје која са собом носи „коначну истину”. Страначки кадрови, рецимо, нису имали проблем са тим што у документу између осталог постоје људи којима су, наводно, Вођине речи управо оно што они сами желе да кажу целог живота.

Када се прихватање оваквог текста укрсти са потпуним опортунизмом дискусија о томе шта нови чланови у замену за свој углед треба да добију од странака, добијамо праву слику српске политичке праксе. Наиме, одавно је јасно да српски народ интуитивно сам спроводи демократију тако што манипулише сујетама својих политичара. У последњих четврт века једини начин да се објасне политички процеси у нашој земљи јесте управо низ удара народа на сујету својих представника и њихови покушаји да се „покажу”. Сада је евидентно да то манипулисање сујетама креће из самих странака и да су заправо они који су на врху много наивнији од оних који су у бази.

Отуд је ово што су Маја и Милан урадили још опасније. Наиме, није проблем наших странака у томе што је разобличен њихов партократски начин администрирања разних институција јер је њихов основни циљ и био да народ помисли како се ништа не може постићи без страначке подршке. У друштву које је толико искварено корупцијом, народ не тражи доказе да она постоји већ упутства како да је спроведе у дело. Опасност је у томе што су Маја и Милан разобличили партијске људе као наивне и необразоване и ту се ударило на сујету.

На културној сцени где се годинама зна да је припадност партијама у споју са еснафским кредибилитетом права добитна комбинација, Маја и Милан су међу првима који нису пожелели да проникну како то функционише и да то злоупотребе већ су од тога направили прворазредни уметнички чин после кога акција словеначких уметника да промене име у Јанез Јанша делује као виц.

И зато, без икакве ироније, сматрам да би донедавни председник, а садашњи председнички кандидат, финиш своје кампање требало да проведе обилазећи странке. Пошто је свим кандидатима који претендују на озбиљну власт основни фокус запошљавање – странке су право место да се распита како им иде и да ли им нешто недостаје.