Зло у нама

Једна од омиљених забава Демократске странке у последње време јесте цитирање какве су све гадости говорили лидери новe, будуће владе Србије док су били на супротним странама. Штавише, они су инспирисали једни друге да осмисле неке од најлуциднијих увреда. Чињеница да о увредама можемо да говоримо као о нечему луцидном, или да нечији политички рад памтимо по томе са колико је врцавости понижавао своје противнике говори о томе да је наша политичка сцена искорачила у домен забављачких делатности. И збиља, наши политичари много више личе на комичаре који се баве сатиричним коментарисањем политичких дешавања него на активне чиниоце тих процеса.

Ако имамо у виду дубину кризе у којој се налази наша земља и њен губитак суверенитета по свим питањима, нема никакве сумње да се кључне одлуке и доносе изван круга наших политичара а да су они само мање или више симпатичне фигуре које иступају како би прикриле праве механизме одлучивања.

Као што наши политичари нису „стварно” извршиоци воље народа и следбеници страначких програма на основу којих су победили тако ни њихова међусобна оптуживања нису „стварни” закључци о томе да је неко лопов, издајник или убица. Како су сви наши политичари последњих година још и изгубили на својој политичкој потенцији, и престали да изазивају бурне реакције како код својих симпатизера тако и код својих противника, и саме оптужбе су се разводниле.

То, ипак, не значи да све гадости које су изговорене у нашој јавности неће моћи да нам се ускоро обију о главу. Тако рецимо, сви они из окружења који би евентуално имали скепсу према Николићевим часним намерама на месту председника Србије ни не морају да смишљају чиме ће га оспорити – најсочније оптужбе против њега наћи ће у нашој јавности.

Цинизам српских политичара се пренео и на грађане који више никоме не верују нити имају позитиван однос према парламентарној демократији коју су јако желели. То, ипак, не значи да им својевремено нису веровали и сасвим сигурно су многа пријатељства, па чак и животи окончани због агресивних порука које су неодговорно упућивали српски политичари.

Али за ту врсту трагедије која је настала из српског политичког речника нису криви само егзибиционисти из странака већ и медији. Ако погледамо оштрину оптужби и афера које се пласирају из дана у дан, расплете којима се плаши народ пред изборе и неспремност новинара да ове изјаве просеју кроз сито било какве логике и чињеница, њихова одговорност није ништа мања.

Но, српски политичари и медији остају засењени понашањем оних који много више контролишу ствари изнутра а то су амерички званичници. Наиме, из донедавне визуре САД, људи који ће убудуће водити Владу Србије имају предисторију забране путовања, блиске сарадње са злочинцима и учешћа у разним страшним стварима. Ако имамо у виду да су Американци у знатној мери ове оптужбе спровели у дело хапшењима, пресудама и покушајима убиства, и да су својим одлукама најдиректније распиривали разне видове најдрастичнијих подела у нашем друштву – потпуно је невероватно да су сада све те препреке и забране укинуте. Нарочито ако имамо у виду да су ратни злочини нешто што не би требало да застарева.

И зато, уколико је наша демократија уздрмана цинизмом који су грађани развили према српским политичарима, и уколико се на власти сада налазе људи које сваког тренутка можете осрамотити документима о ономе што су донедавно заступали – догодила нам се и једна корисна ствар. Аморални српски политичари су успели да у потпуности разоткрију лицемерје нашег правог противника – америчке администрације – која је годинама злостављала ову земљу не би ли се одрекла тих злочинаца а сада их прихвата као своје сараднике.

Србија је била премала земља да би истрпела сву поквареност српских политичара али су они срећом успели да инфицирају и Америку. Сада ће коначно и они моћи да виде како је нама свих ових година.