Наша болест је амнезија

Вукова задужбина из Београда покренула је иницијативу за подизање споменика гуслару и песнику Првог српског устанка Филипу Вишњићу у Београду, а о детаљима тог предлога за "Политику" говори председник Скупштине Вукове задужбине академик Дејан Медаковић. У неколико наврата Медаковић је упутио ову иницијативу на адресу Градског секретаријата за културу, а та је тема посебно била актуелна у време велике прославе 200-годишњице Првог српског устанка у Орашцу, 2004. године.

– Да бих им умањио бригу, предложио сам бисту коју је већ пре неколико година урадио вајар Сретен Стојановић. До данас нисам добио никакав одговор, каже академик, иначе познати историчар уметности.

Медаковић има манир да надлежнима пише и онда када му они не одговоре на претходно писмо, учтиво их подсећајући на старе лепе обичаје да се на писма одговара...

Наравно, нико не инсистира да поменути споменик буде дело вајара Сретена Стојановића. Нека ово питање буде разрешено и конкурсом, само да се ствари покрену из места, па је тако и Mедаковићев став следећи:

– Здраво је када је конкурс што већи. У више прилика и сам сам био члан комисија, и тада сам инсистирао да конкурси буду оштејугословенски, у којима би учествовали и Словенци, и Хрвати, и сви уметници из бивших република. Стицајем околности, наше најбоље споменике подигли су хрватски вајари – Мештровићеви су Победник, Незнани јунак, Захвалност Француској у Београду… а ту су и дела Франа Кршинића, Ивана Рендића...

Приче око конкурса за подизање споменика увек прати будна пажња и бројне реакције стручне јавности (недавни пример је споменик Николи Тесли на београдском аеродрому, рад Дринке Радовановић), а наше читаоце Медаковић би подсетио и на, како каже, тужну причу о подизању споменика Карађорђу у Београду.

– Бисту је излио вајар Сретен Стојановић, али тада за владу није било опортуно да постави изливени споменик Ђорђу Петровићу и он је дуго био закопан у угљу, у дворишту ливнице, па су се Црногорци снашли и вожду поставили споменик у Подгорици, пре Београђана. Онда се неко сетио да, ипак, нема смисла да Црногорци пре Београда подигну споменик Карађорђу и јунаци из Скупштине града су се охрабрили, па је споменик ископан из угља и постављен у Београду. Као што Латини кажу да књиге имају своју судбину, ја бих додао да и споменици имају своју судбину. Тако је судбина хтела да се Карађорђево васкрсење из угља обави захваљујући браћи из Црне Горе.

У чему леже разлози оваквог нашег односа према сопственој култури?

– Ми имамо једну болест која се зове амнезија. Једноставно, губљење историјског памћења. Историја се сматра превазиђеном, националистичком, своди се на минималне оквире, а све то у склопу глобалистичког схватања по којем долази до смањења националних осећања у прилог мундијалистичког уређења света. Као народ, ми смо већ у епохи комунизма успешно обавили редукцију своје историје, прихватили фалсификате и почели да систематски занемарујемо и своје порекло и све оно што нико паметан у окружењу не ради. Као да још увек не знамо да је идеја плурализма свуда до сада банкротирала, каже на крају разговора Дејан Медаковић.

--------------------------------------------------------------------------

Одговор из Секретаријата

Контактирали смо и представнике Градског секретаријата за културу, и добили одговор да је овај предлог већ био на разматрању прошле године али није прошао Комисију јер буџет није био усвојен. С обзиром на то да има још заосталих послова, предлог за споменик Филипу Вишњићу у Београду поново ће бити разматран у новој години а, како смо сазнали, неће се ићи на конкурсну процедуру јер је много боље да се искористи већ постојећи споменик, дакле рад Сретена Стојановића.

--------------------------------------------------------------------------

Ко још нема споменик