Адио Силвио

Спуштена је завеса на позорници на којој су се готово две деценије играле истинске драме и популистичке мелодраме, мачоистичке бурлеске и секси-водвиљи.

Премијерској трочинки Силвија Берлусконија дошао је крај.

Опчињен у последње време много више перспективом свог одласка са власти него стварним проблемима презадужене Италије, „каваљере” због сопствене тврдоглавости није дочекао витешки крај.

Довољно посланика његове партије Народ слободе проценило је да има слободу да промени табор и пређе на страну сурове реалности кризе зоне евра. Онда му је, као 1994. када је први пут био премијер, завршни ударац задао најважнији коалициони партнер Умберто Боси, лидер Лиге севера.

Човек који је током читаве каријере био оптуживан за афере корупције – од којих се бранио тако што је у парламенту протурао законе скројене да би га штитили – наједном је почео да виче: „Издаја“!

Касно. У листопадном свету италијанске политике све је могуће. Магнат медија и један од најбогатијих Италијана боље од много других зна шта су купопродајни уговори.

Италија је после каквог-таквог решења за Грчку преко ноћи доспела на радаре забринуте Европе. Трећа економија зоне евра вуче за собом композицију од близу 2.000 милијарди евра дуга – застрашујућег броја који је ван домашаја било каквог спасилачког плана који спремају у Берлину и Паризу.

Берлускони је био несумњиво освежење после учмалог света Прве републике која је пре 17 година пала под истрагама корупције, у време када је по угледу на своју финансијску и медијску империју формирао странку Форца Италија.

Добијао је изборе нудећи Италијанима уговор, користећи телевизију недопустиво је пропагирао своју политику и обликовао културу земље. Штошта се у међувремену променило.

Европским партнерима предао је недавно „писмо о намерама“, план реформи, пре свега пензионог система, али многи у Италији, а посебно ван ње, укључујући и тржишта, изгубили су поверење у 75-годишњака који се у временима оштре кризе попут римског императора растерећује јурећи малолетнице и уживајући у еротским „бунга-бунга“ забавама.

Када су последњих дана камате на италијанске државне обвезнице достигле упозоравајућих седам одсто, упалила су се црвена светла, стартовали сви аларми.

Каваљере је остао доследан себи. Док се Европа тресе око будућности евра, он је сазвао породицу и председника своје компаније: његов приоритет је спасавање Медијасета, корпорације коју је толико пута медијски злоупотребио.

Могуће је да се одласку толико опирао свестан да губи имунитет и да тужиоци једва чекају да га пошаљу у Дантеов девети круг пакла.

Познати 24-каратни осмех дефинитивно је нестао са лица Силвија Берлусконија.

Симбол краја његове ере није мароканска играчица трбушног плеса Руби, већ Италија коју оставља у неизвесности и тешкој кризи: привреда стагнира, млади људи немају перспективу, земља је на корак од банкрота.