Adio Silvio

Spuštena je zavesa na pozornici na kojoj su se gotovo dve decenije igrale istinske drame i populističke melodrame, mačoističke burleske i seksi-vodvilji.

Premijerskoj tročinki Silvija Berluskonija došao je kraj.

Opčinjen u poslednje vreme mnogo više perspektivom svog odlaska sa vlasti nego stvarnim problemima prezadužene Italije, „kavaljere” zbog sopstvene tvrdoglavosti nije dočekao viteški kraj.

Dovoljno poslanika njegove partije Narod slobode procenilo je da ima slobodu da promeni tabor i pređe na stranu surove realnosti krize zone evra. Onda mu je, kao 1994. kada je prvi put bio premijer, završni udarac zadao najvažniji koalicioni partner Umberto Bosi, lider Lige severa.

Čovek koji je tokom čitave karijere bio optuživan za afere korupcije – od kojih se branio tako što je u parlamentu proturao zakone skrojene da bi ga štitili – najednom je počeo da viče: „Izdaja“!

Kasno. U listopadnom svetu italijanske politike sve je moguće. Magnat medija i jedan od najbogatijih Italijana bolje od mnogo drugih zna šta su kupoprodajni ugovori.

Italija je posle kakvog-takvog rešenja za Grčku preko noći dospela na radare zabrinute Evrope. Treća ekonomija zone evra vuče za sobom kompoziciju od blizu 2.000 milijardi evra duga – zastrašujućeg broja koji je van domašaja bilo kakvog spasilačkog plana koji spremaju u Berlinu i Parizu.

Berluskoni je bio nesumnjivo osveženje posle učmalog sveta Prve republike koja je pre 17 godina pala pod istragama korupcije, u vreme kada je po ugledu na svoju finansijsku i medijsku imperiju formirao stranku Forca Italija.

Dobijao je izbore nudeći Italijanima ugovor, koristeći televiziju nedopustivo je propagirao svoju politiku i oblikovao kulturu zemlje. Štošta se u međuvremenu promenilo.

Evropskim partnerima predao je nedavno „pismo o namerama“, plan reformi, pre svega penzionog sistema, ali mnogi u Italiji, a posebno van nje, uključujući i tržišta, izgubili su poverenje u 75-godišnjaka koji se u vremenima oštre krize poput rimskog imperatora rasterećuje jureći maloletnice i uživajući u erotskim „bunga-bunga“ zabavama.

Kada su poslednjih dana kamate na italijanske državne obveznice dostigle upozoravajućih sedam odsto, upalila su se crvena svetla, startovali svi alarmi.

Kavaljere je ostao dosledan sebi. Dok se Evropa trese oko budućnosti evra, on je sazvao porodicu i predsednika svoje kompanije: njegov prioritet je spasavanje Medijaseta, korporacije koju je toliko puta medijski zloupotrebio.

Moguće je da se odlasku toliko opirao svestan da gubi imunitet i da tužioci jedva čekaju da ga pošalju u Danteov deveti krug pakla.

Poznati 24-karatni osmeh definitivno je nestao sa lica Silvija Berluskonija.

Simbol kraja njegove ere nije marokanska igračica trbušnog plesa Rubi, već Italija koju ostavlja u neizvesnosti i teškoj krizi: privreda stagnira, mladi ljudi nemaju perspektivu, zemlja je na korak od bankrota.