Митологија геноцида

Тачно је да је последњих година око 15 парламената разних држава донело резолуције којима се признаје јерменско тумачење догађаја из 1915. као геноцид. Нећу се бавити тиме да ли су појединачно парламенти стручни или надлежни за овако крупна правна питања, нити да ли се догађаји из 1915. могу означити као "геноцид". Уместо тога, усредсредићу се на неке друге аспекте овог питања о којима се мање говори.

Дозволите ми да најпре објасним зашто борбу за признање "геноцида" води јерменска дијаспора пре него Јермени у данашњој Јерменији. Не чуди то што су земље чије скупштине признају геноцид махом оне исте у којима је јерменска дијаспора активна и јака. Јермени у дијаспори, од којих већина можда никада није била у данашњој Јерменији и живи у много бољим условима него грађани Јерменије, стварају "митологију геноцида" како би појачали заједнички идентитет у дијаспори.

На другој страни, данашња Јерменија се, као сусед Турске, бори са економским проблемима. Артур Багдасаријан, вођа јерменске опозиције, у чланку који је објавио "Волстрит журнал" за Европу наглашава да су односи Јерменије са Турском талац прошлости и каже да су "њени грађани сиромашни; да је већина националног блага у рукама неколико олигарха; да је велики део државног естаблишмента Јерменије заробљен у прошлости; да бављење тужним сећањима омета њен однос са суседима, претежно Турском и Азербејџаном; да све то не води миру, стабилности и дугорочном благостању; да би коришћење азербејџанских извора енергије и инвестиционих потенцијала Турске донело огромну корист привреди Јерменије и да би нормализација њених односа са ове две земље – са којима чак нема дипломатске односе – било од кључне важности и за њен народ и за читав регион".

Не кажемо да Јермени треба да избришу прошлост и занемаре своју историју. Само кажемо да методе које Јермени користе да се боре за своју ствар, а које се могу описати као настојање да се наметне пресуда без суђења, оптерећују данашње турско-јерменске односе и не доприносе помирењу и миру између два народа.

Као друго, методе које Јермени користе за признавање "геноцида" такође инспиришу мржњу и непријатељство између Турака и Јермена и потхрањују екстремни национализам на обе стране. Најгори исход је недавно убиство Хранта Динка, турског држављанина јерменског порекла. Он је био истакнути новинар, Јерменин и истовремено један од нас. Његови ставови се нису допадали јерменској дијаспори јер се Хрант Динк супротстављао покретању јерменског питања у другим земљама. Заговарао је став да се коначно решење нађе између Турака и Јермена зарад будућег помирења два народа.

Као треће, сећања на 1915. толико су снажна да Јермени лако заборављају да је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века јерменска терористичка организација АСАЛА починила више од 230 оружаних напада у којима је 71 недужан човек убијен, укључујући 31 турског дипломату, док је преко 520 људи рањено у кампањи крваве освете. Ниједан од парламената који су признали јерменске оптужбе није никада осудио ове терористичке акте.

Верујем да се мало ко сећа да су јерменски терористи убили турског амбасадора у Београду 1983. Годину дана касније и сам сам рањен у оружаном нападу јерменског терористе док сам био на служби у Амбасади Турске у Техерану.

Поштујемо губитак који су Јермени претрпели 1915. за време Првог светског рата и очекујемо слично поштовање за губитак стотина хиљада Турака које су побиле јерменске банде пошто су се ставиле на страну тадашњих непријатељских војски.

Турска влада је отворила Османске архиве и учинила доступним документа у вези са османским Јерменима. Турски предлог садашњим властима Јерменије да се оснује "мешовита комисија историчара" да испита прошлост која баца сенку на наше билатералне односе остао је без одговора. Штавише, недавна измена Кривичног закона Јерменије, која предвиђа строге казне за негирање геноцида, отежала је успостављање такве мешовите комисије.

У ствари, треба се упитати зашто се јерменска дијаспора, уместо што улаже огромне напоре да поједини парламенти донесу резолуције којима би признали геноцид над Јерменима, не опредељује за решење судским путем. У ствари, све више турских експерата почиње да говори о судском решењу, а и у народу расте расположење да се јерменски наводи изнесу пред Међународни суд правде, чија је последња пресуда у случају БиХ против СРЈ охрабрила ове захтеве.