Голотињом на Јадранку Косор

Ужице – Већ устаљена традиција да провокативне представе из Хрватске усталасају Југословенски позоришни фестивал у Ужицу, као што су биле „Турбо-фолк” и „Буђење пролећа”, није ни овог пута изневерена. Контроверзни комад „Киклоп”, по Еурипиду, у продукцији три театра – „Сцене Горица”, „Театра ИТД” из Загреба и „Мини-театра” из Љубљане, у режији Ивице Буљана, изведен прексиноћ на ужичкој сцени – с призором све време потпуно нагог мушкарца, отвореном провокацијом на рачун хрватске премијерке Јадранке Косор, громогласном панк-музиком, урлицима са сцене, естетиком бруталног – поделио је фестивалску публику. Једни су, скандализовани и шокирани призорима који подсећају на наше представе пакла, разврата, канибализма, травестите… брзо напустили представу, а други, углавном млађи гледаоци, дугим аплаузима наградили актере (просечна оцена публике 3,66).

– То је наш одговор на квазидемократију у друштву, политичку смену Сенке Булић, директорке „Сцене Горица” из Велике Горице код Загреба, где је прича о овом комаду почела, отпор за Сенкин останак и очување тог театра – објашњавао је у разговору после представе Роберт Валтл, директор Мини театра из Љубљане, који је прошле године био члан жирија Југословенског позоришног фестивала у Ужицу.

Валтл је завршио глуму на љубљанској академији, неколико година глумио, па постао и редитељ. До сада има више од 50 позоришних режија у Словенији, Хрватској, БиХ, Белорусији, Јерменији. Глуму није оставио: сваке године као глумац ради барем у једном пројекту, да, како каже, остане у форми. Крајем деведесетих основао је са Ивицом Буљаном љубљански „Мини-театар”. С Валтлом смо за „Политику” разговарали о позоришним приликама на простору бивше Југославије.

– Позоришни живот у Словенији заснован је на наслеђу из бивше Југославије, где је била јака позоришна култура, нешто најјаче што се у култури уопште дешавало. Ту су уметници с различитих простора те бивше државе највише били повезани, да поменем представе Љубише Ристића у Љубљани и Бојана Ступице у Београду. И данас је тога остало од традиције ове размене. Сви смо ми деца једног времена.

Наш саговорник најчешће ван Словеније режира у Хрватској, па смо га питали да ли томе доприноси само близина, или нешто друго, о чему је рекао:

– Још као студент академије, будући да ми је Загреб био најближи центар, редовно сам тамо одлазио да видим представе на фестивалу „Еуроказ”. Ту сам почео сарадњу са казалиштарцима, упознао и Ивицу Буљана, наговорио га да 1995. режира један пројекат у Љубљани, а сарадњом са Мани Готовац створили смо и први словеначко-хрватски пројекат у Загребу. Онда смо Буљан и ја основали „Мини-театар” у Љубљани, који је заиста словеначко-хрватско позориште. Нас и хрватске ствараоце повезује етика и естетика које имамо у театру, интересовање за сличне ауторе, сарадња са истим музичарима. Пуно редитеља из Словеније ради у Хрватској. Иначе, „Мини-театар”, у коме се бавимо мање познатим текстовима познатих аутора, је наше приватно позориште, и то уметничко, а не комерцијално. Финансира нас делом Министарство културе Словеније, делом град Љубљана, а саградили смо пре две године сопствену позоришну салу. Имамо велики ансамбл са 150 глумаца, али они нису код нас на платама, него раде на пројектима, и то је предност малих позоришта – да за сваки пројекат можете одабрати људе с којима желите да радите.

На питање има ли стваралаца из Србије на позоришним сценама Словеније, Валтл је одговорио:

– Могу вам рећи да су српски редитељи последњих година направили бум у словеначком театру. Две наше последње представе „Мини-театра” направљене су у сарадњи са ствараоцима из Србије. Једна од њих, комад „Писар” Хермана Мелвила, у режији младог београдског редитеља Милоша Лолића, проглашена је најбољом , добила је гран при и још четири награде на нашем националном фестивалу у Марибору крајем прошлог месеца. То је заиста изузетан српски редитељ младе генерације, о коме ће се у будућности пуно чути. Другу представу је код нас поставио Атила Антал из Суботице. Укупно пет редитеља из Србије режирали су у Словенији у прошлој позоришној сезони. Сви желимо нова искуства, нове људе, енергије, естетике. Долазе нам и српски глумци, без обзира на словеначки језик. Ако желите са неким радити, језик је небитна ствар.

Питали смо Валтла и у којој мери Југословенски позоришни фестивал у Ужицу доприноси тим културним везама и прожимањима ?

– Веома доприноси. Храброст коју исказује дирекција овог фестивала није виђена, јер организовати у малом месту овако продукционо и организационо захтеван фестивал, није само питање новца већ, пре свега, рада, ентузијазма, храбрости. Сваке године се траже другачије представе које ће иритирати, без обзира што ће их неки људи напустити. Циљ је одгајати публику која нема пуно прилика да види овакве комаде. У Словенији се зна за ужички фестивал, па је зато добро што је једна наша представа ушла овде у такмичарску конкуренцију. Јесте ово смотра са слоганом „Без превода”, али сматрам да и Македонија, као и Словенија, треба што пре да се прикључи, јер позориште није само језик.