Свако је имао молитву за Петра

Ипак је стигла црна вест. Петар Краљ одлази заувек. Одлази велики глумац свих наших позоришта. Понајвише Атељеа 212. Деценијама нас је радовао својим јединственим даровима. Позориште је било његов храм, сцена је била његова исповедаоница.

Био је велики партнер. Знао је да се једино тако прави добра улога. Нас, који смо са њим играли, научио је да великог глумца чини и приватно поштење, чистота душе.

Био је велики другар. Славили смо радости и туге, славили смо сусрете и растанке, славили смо дизање и спуштање завесе, славили смо лепоту, живот!

Знао је који је прави тренутак да несебично пружи руку пријатељства.

О глумцу Петру Краљу је много речено, највише је сам својим делом рекао. Историја позоришта ове земље обогаћена је његовим именом.

Скоро пола века уметничке владавине одводи га од нас у легенду, где га у некој небеској кафани чека репрезентација духа његовог Атељеа 212: Цица Перовић, ЗоранРадмиловић, Љуба Мољац, Баја Бачић, госпођа Траиловић, Ташко, Бутковић, Михиз, Бата Стојковић, Рале, Муци... Са којима је стварао позориште.

Нама остаје да се са огромном празнином боримо незаборавом: безбројним успоменама на срећно време у којем смо стварали заједно, у којем смо се трудили да обрадујемо једни друге, у којем нас није било срамота да једни другима покажемо љубав и поштовање.

Петар Краљ је био омиљени лик овога града. Нико није крио радост при сусрету са њим. Препешачио је Краљ хиљаде километара идући ка позоришту или из њега ка своме дому. На сваком кораку се заустављао да пружи руку, да отпоздрави, да загрли, да наздрави.

Није се штедео никада и нимало.

Стизао је свуда – на промоције, прославе, песничке вечери, гостовања у земљи и иностранству, на снимања, на безбројне хуманитарне приредбе. Имао је шта да каже – увек! Реч је била његово топло оружје.

Пре неколико месеци град је обишла вест да нашем Петру није добро. Забринутост је притисла колеге и пријатеље. Нису је крили ни другари са тих свакодневних сусрета на улицама Београда. Слали су поздраве и само најлепше жеље: професори, аутомеханичари, сељаци са Каленића, конобари, таксисти, песници, месари, београдски клошари...Свако је имао своју молитву за свог Петра са качкетом и теткиним штриканим прслуком и фармеркама.

Данас је Београд друкчији град.

Намеће ми се реченица која значи неверицу, реченица која значи искрену сузу: „Никада више!”

Пре четрдесетак дана разменили смо неколико реченица: „Шта има у Атељеу”,питао је. „Поздрави синове!”

Био је чврст, достојанствен.

Тако је сачекао и непознатог госта који је дошао тог 10. новембра 2011. године. Широм отворених очију...

...И отишао је наш Петар Краљ „...Са очима изван сваког зла.”

Милан Цаци Михаиловић