"Пецање" бирача

И овог пута улазимо у нову пословну годину без јасне и усвојене економске политике. Можда та чињеница, сама по себи, не значи пуно, јер је најчешће после усвојених макроекономских смерница живот ишао шумом, а планови – друмом. Ретко где су се срели и спојили у једну трасу.

Актуелна влада у оставци одустала је од годишњег економског плана још у оном часу када је усвојен нови Устав, а парламентарни избори постали неизбежни. Чему доношење елемената годишње економске политике ако није сасвим извесно да ће је и остваривати. Много је политички лагодније тај посао препустити новом кабинету, а у предизборној трци имати довољно маневарског простора и за обећања у која не верују чак ни они који их изговарају. Гласачима се, по неписаним предизборним правилима, ваља, ипак, што уверљивије удварати. Неко се неопредељен или из суседног политичког табора можда и упеца.

И ту прилику странке и њихови прваци користе у пуној мери. Истина, овогa пута, према многим објективним оценама, с нешто мање страсти и обећања типа – векна хлеба за три динара, плате или пензије од хиљаду евра, бесплатне сахране за пензионере… Али има оних који нуде стотине хиљада нових радних места, иако су уверени, да до 2012. не може бити говора о некаквом осетном расту запослености. Јер, једноставно, код нас болна транзиција још увелико траје, а са њом и уобичајена отпуштања запослених како би се повећала продуктивност у тек приватизованим фирмама. Ту је и на стотине километара путева, враћање отете имовине, повољни зајмови за први бизнис и стан…

Тако, дакле, планови за економску 2007, у којој доспева ни мање ни више него 2,4 милијарде долара дуга иностраним повериоцима, остадоше отворени. Неки параметри, као што су бруто домаћи производ, раст индустријске производње, инфлација, извоз, увоз… па и буџет, за који је пре неки дан влада усвојила одлуку о привременом финансирању у прва три месеца 2007, јер није донет одговарајући закон, нису сасвим непознати. Сваки иоле боље "нахрањен" компјутер владиних стручњака, експерата појединих домаћих института, али и оперативаца ММФ-а, Светске банке, ЕБРД-а или ОЕЦД-а, може приближно да израчуна, плус-минус процентни поен, па и мање од тога, шта нам може донети наредна пословна година.

Без обзира на то шта нам обећавали политички прваци и њихови економски тимови, да се, иза њихових димних сигнала, ипак, наслутити докле се може стићи, ако баш не буде неких драстичних ломова на економској и политичкој сцени. Наравно, не само код нас.

Цела ова прича, међутим, није жал за недостатком јасне и прецизне економске политике, нити што насупрот томе имамо само њене назнаке, већ у томе што наше институције привредног система још нису толико ојачале и осамостаљене да њихов рад и домети не зависе од изборног исхода и конкретних кадровских решења. Владе и министри се могу и морају мењати, али једном усвојене политике – од економске до националне, а то би у нашем случају могла бити једино уједињена Европа, не може се са сваким изборима доводити у сумњу. Политичари, дакле страначки прваци, могу да причају шта год им је воља, чак и када није у току предизборни карневал, али институције система морају да буду изнад свега тога и да обављају свој технократски посао, у корист највећег дела друштва, а тиме и бирачког тела, а не да се удварају час лево, а одмах потом и десно, сходно проценама ко води у предизборним сондажама јавног мњења.