И вотком позлаћен Бољшој

Бољшој театар, после шест подстанарских година проведених у позоришном суседству, вратио се кући. Дуга, историјска реконструкција театра, који зову и првом музичком позорницом Русије, прослављена је недавно на највишем нивоу. Гала је то концерт био и слике из Бољшоја нашле су се у светској медијској орбити. Ипак, све приче о Великом (Бољшој) театру, који је постао још већи, нису до краја испричане. Ево неких.

Тачно је да се удвостручила површина славног театра, пре свега захваљујући његовим подземним спратовима, али величина није само у количини квадрата, већ и у томе што је ово позориште постало и новије и старије истовремено. И сјајније, лепо се видело. Висока је и цена тог новог живота старог Бољшоја – читавих 700 милиона долара. За театар дуге историје, у којој је горео, био нападан од подземних вода и „рањаван” у рату, стручњаци су пред своју велику грађевинску операцију констатовали да је чак око 70 одсто зграде у тако јадном стању да не би било чудо ако би се једном та кућа срушила сама од себе. Може бити да ту има и извесних претеривања, јер то су речи извођача радова, али несумњиво је да је ово био један колосални посао за грађевинаре и рестаураторе, што је потврдио и генерални директор Бољшој театра Анатолиј Иксанов:„То је заиста био грандиозан рад! Добили смо позориште 21. века, при том је обновљена идеална акустика која је ту постојала у 19. веку и која је, због низа објективних разлога, била изгубљена у 20. веку. Добили смо невероватно сложену позоришну опрему, технологије, у неким стварима данас смо први. Важно је и да смо сачували историјску зграду као архитектонски споменик... За нас је, свакако, најважнији будући стваралачки процес. Бурно почињемо, јер колектив је жељан рада!”

Велики занос у Великом театру очекиван је. Разлога је много: и историјска позорница далеко је већа (и дубља), на њој се декор брзо промени, нове сале значе бољи услови за пробе, већи је простор и за оркестар, публици је такође угодније него пре... Лице театра остало је готово непромењено, осим у ситним, мада не и неважним детаљима, али се увећало његово тело у коме је „никла” и једна права петоспратница, само према доле – читав Бољшој испод Бољшоја. А пошто у таквој нараслој кући треба повезати сале, гардеробе, уметничке радионице, нова складишта... Личи она и на прави лавиринт ходника, мостова, прелаза, пасарела, покретних и непокретних степеница, лифтова...

У подруму Бољшоја – 21. век

После револуције царски Бољшој имао је и љуте непријатеље. Царској дворани је, наравно, промењено име. Постала је Бетовенова. Причало се зато што је Лењин волео његову музику. Сада је иста дворана поново Царска, а име Бетовеново преселили су у подрум. Тамо где су створене просторије за пробе, изложбе, технику, административце... Она је и веома модерна, технички изузетно „адаптивна” сала коју су назвали по славном композитору. У њу стане триста гледалаца, међутим, према потреби, лако је претворе у студио и сличне просторе. Бетовен у Бољшоју има салу на расклапање. Иначе, у најближем подземном окружењу, само десетак метара даље, јуре возови метроа који не загорчавају живот театру изолованом и од те врсте буке. Споменимо да се тој Талији у подземљу, архитекте Павела Андрејева, био успротивио некадашњи градоначелник Москве Лушков, сумњајући у безбедност ових градитељских „игара”.

Суперсавремено и супертрадиционално, као да су нашли склад у амбијенту Бољшоја. Што се другога тиче, у детаљима се десила и очекивана идеолошка транзиција у позоришту, пре свега на ликовном плану. Како неко рече: „Данас више не улазимо у совјетско, већ у царско позориште”. Нестала су обележја државе која више не постоји, срп и чекић замењени су царским симболом двоглавог орла на фасади, на сценској завеси, на све стране... Није увек било лако враћати пређашњи сјај, пример је такозвани царски фоаје, некад отворен у част крунисања Николаја II, последњег руског цара, где су рестауратори три године постављали тапете од црвене свиле. А када је о позлати реч, мајстори тог заната испоштовали су старе средњевековне рецепте користећи мешавину правог злата, беланца и вотке, и све то полирали веверичиним репом. И свашта би се још могло рећи – о сјају кристалних лустера, стилских огледала, подних мозаика венецијанских... и других сведочанстава раскоши 19. века.

Све то има свој музеолошки значај, али ово је ипак Бољшој 21. века и, како рече управник, главно је оно што ће се на његовој позорници дешавати – играти и певати. У овој 236. сезони, већ је изведена и прва премијера у новој кући – Глинкина опера „Руслан и Људмила”, а већ наредног петка ево и друге – балетске „Успаване лепотице”, П. И. Чајковског. У насловном лику (Аурора) публика ће гледати Светлану Захарову (две недеље после играће на сцени Сава центра), док ће принц Дезире бити Дејвид Холберг, Американац из Бољшоја. Има данас и тога. Ово је 21. век...!