Има ли пилота у авиону

Знате оне серије о авионским катастрофама у којима се детаљно реконструише ток догађаја који је претходио паду авиона. Упркос јези која гледаоца обузима при помисли да је због грешке на неком наизглед безначајном делу или услед људског фактора страдало на стотине људи, те емисије више доприносе популарности авио-саобраћаја него што му шкоде. Разлог је једноставан. На крају сваке епизоде наратор истиче шта се све научило из катастрофе и закључује да жртве нису биле узалудне јер су грешке исправљене па је авио-саобраћај сада безбеднији.

За разлику од авионских, економске катастрофе као да немају наравоученије. Нема наратора који би рекао да жртве нису биле узалудне јер су уочени проблеми који се више неће поновити. Заиста, шта се научило из економске катастрофе која је пре неколико година погодила свет? На ово питање постоји мноштво појединачних одговора, али ниједан није званичан, а још је мање извесно да је нешто промењено и поправљено. Другим речима, путници у економском џамбо-џету не знају зашто је дошло до вртоглавог понирања, зашто су неки мотори стали и због чега кроз задња врата испадају путници сабијени у његовом репу.

Криза из 2008. године још није ни савладана, а већ се за следећу годину најављује њен нови талас. Да ствар буде гора, о економским кризама се говори као о природним катастрофама на које се не може утицати. Ма колико авантуристима била узбудљива, помисао да нема пилота, односно да авионом управљају ћудљиве ваздушне струје тешко да би обичним путницима улила додатно поверење.

Управо помањкање поверења представља основни проблем с којим ће се ускоро суочити постојећи систем. Наиме, досадашње поверење изграђено је на три кључна обећања: о стабилности, о праведности, и о супериорности над алтернативним системима. Обећање о стабилности система стварало је код људи осећај сигурности да ће сутра бити боље и да ће њихов рад бити награђен. Обећање о праведности заснивало се на уверењу да је оно што је добро за један део добро за читав систем и све његове делове. Најзад, економска ефикасност, људска права и политичке слободе сведочиле су о супериорности над стварним и измишљеним алтернативама.

Постојећа криза је додатно поткопала уверење о стабилности јер је актуелизовала сумњу да значајан број људи живи лошије него њихови родитељи. Процена је да, чак и у САД, као још увек централној тачки постојећег светског система, број таквих прелази половину.

Мит о праведности система снажно је уздрман понашањем највиших друштвених слојева који нису осетили терет кризе иако се верује да су за њу најодговорнији. Но, упркос критикама тај мит се и даље подгрева. Преведен на свакодневни језик он тврди да ће економски раст сам по себи довести до побољшања живота свих. На таквој претпоставци онда се гради саморазумљиво уверење да је за подстицање раста потребно да држава најпре помогне власницима капитала који ће покренути производни циклус, а то ће довести до раста запослености, пуњења државног буџета итд. Другим речима, од државе се очекује да субвенционише привреду или да санира њена дуговања на рачун задовољења свих осталих потреба. Овај мит, мада још увек доминантан, наишао је на жесток отпор сада већ светског покрета „Огорчених”.

Рушење Берлинског зида као да је потврдило уверење о супериорности капиталистичког система. Реални социјализам и његове многобројне модификације представљале су током неколико деценија својеврсну алтернативу капиталистичком систему. Нестанком социјализма срушен је, међутим, један од стубова поверења у постојећи систем. У еуфорији деведесетих то није одмах примећено, али је извесно да је претња социјализмом представљала важан ослонац поверења у капитализам.

Падом социјализма мит о супериорности преточен је у мит о безалтернативности. Но, чини се да управо то уверење данас представља основни проблем. Веровање у тај мит код обичних људи ствара апатију, а код конструктора система безидејност. Недостатак идеја изгледа да представља један од важних фактора којиотежава осмишљавање нужних промена које би вратиле поверење у систем. Можда би за почетак требало поћи од претпоставке да алтернативаипак постоји и да је другачији свет могућ.