Ima li pilota u avionu

Znate one serije o avionskim katastrofama u kojima se detaljno rekonstruiše tok događaja koji je prethodio padu aviona. Uprkos jezi koja gledaoca obuzima pri pomisli da je zbog greške na nekom naizgled beznačajnom delu ili usled ljudskog faktora stradalo na stotine ljudi, te emisije više doprinose popularnosti avio-saobraćaja nego što mu škode. Razlog je jednostavan. Na kraju svake epizode narator ističe šta se sve naučilo iz katastrofe i zaključuje da žrtve nisu bile uzaludne jer su greške ispravljene pa je avio-saobraćaj sada bezbedniji.

Za razliku od avionskih, ekonomske katastrofe kao da nemaju naravoučenije. Nema naratora koji bi rekao da žrtve nisu bile uzaludne jer su uočeni problemi koji se više neće ponoviti. Zaista, šta se naučilo iz ekonomske katastrofe koja je pre nekoliko godina pogodila svet? Na ovo pitanje postoji mnoštvo pojedinačnih odgovora, ali nijedan nije zvaničan, a još je manje izvesno da je nešto promenjeno i popravljeno. Drugim rečima, putnici u ekonomskom džambo-džetu ne znaju zašto je došlo do vrtoglavog poniranja, zašto su neki motori stali i zbog čega kroz zadnja vrata ispadaju putnici sabijeni u njegovom repu.

Kriza iz 2008. godine još nije ni savladana, a već se za sledeću godinu najavljuje njen novi talas. Da stvar bude gora, o ekonomskim krizama se govori kao o prirodnim katastrofama na koje se ne može uticati. Ma koliko avanturistima bila uzbudljiva, pomisao da nema pilota, odnosno da avionom upravljaju ćudljive vazdušne struje teško da bi običnim putnicima ulila dodatno poverenje.

Upravo pomanjkanje poverenja predstavlja osnovni problem s kojim će se uskoro suočiti postojeći sistem. Naime, dosadašnje poverenje izgrađeno je na tri ključna obećanja: o stabilnosti, o pravednosti, i o superiornosti nad alternativnim sistemima. Obećanje o stabilnosti sistema stvaralo je kod ljudi osećaj sigurnosti da će sutra biti bolje i da će njihov rad biti nagrađen. Obećanje o pravednosti zasnivalo se na uverenju da je ono što je dobro za jedan deo dobro za čitav sistem i sve njegove delove. Najzad, ekonomska efikasnost, ljudska prava i političke slobode svedočile su o superiornosti nad stvarnim i izmišljenim alternativama.

Postojeća kriza je dodatno potkopala uverenje o stabilnosti jer je aktuelizovala sumnju da značajan broj ljudi živi lošije nego njihovi roditelji. Procena je da, čak i u SAD, kao još uvek centralnoj tački postojećeg svetskog sistema, broj takvih prelazi polovinu.

Mit o pravednosti sistema snažno je uzdrman ponašanjem najviših društvenih slojeva koji nisu osetili teret krize iako se veruje da su za nju najodgovorniji. No, uprkos kritikama taj mit se i dalje podgreva. Preveden na svakodnevni jezik on tvrdi da će ekonomski rast sam po sebi dovesti do poboljšanja života svih. Na takvoj pretpostavci onda se gradi samorazumljivo uverenje da je za podsticanje rasta potrebno da država najpre pomogne vlasnicima kapitala koji će pokrenuti proizvodni ciklus, a to će dovesti do rasta zaposlenosti, punjenja državnog budžeta itd. Drugim rečima, od države se očekuje da subvencioniše privredu ili da sanira njena dugovanja na račun zadovoljenja svih ostalih potreba. Ovaj mit, mada još uvek dominantan, naišao je na žestok otpor sada već svetskog pokreta „Ogorčenih”.

Rušenje Berlinskog zida kao da je potvrdilo uverenje o superiornosti kapitalističkog sistema. Realni socijalizam i njegove mnogobrojne modifikacije predstavljale su tokom nekoliko decenija svojevrsnu alternativu kapitalističkom sistemu. Nestankom socijalizma srušen je, međutim, jedan od stubova poverenja u postojeći sistem. U euforiji devedesetih to nije odmah primećeno, ali je izvesno da je pretnja socijalizmom predstavljala važan oslonac poverenja u kapitalizam.

Padom socijalizma mit o superiornosti pretočen je u mit o bezalternativnosti. No, čini se da upravo to uverenje danas predstavlja osnovni problem. Verovanje u taj mit kod običnih ljudi stvara apatiju, a kod konstruktora sistema bezidejnost. Nedostatak ideja izgleda da predstavlja jedan od važnih faktora kojiotežava osmišljavanje nužnih promena koje bi vratile poverenje u sistem. Možda bi za početak trebalo poći od pretpostavke da alternativaipak postoji i da je drugačiji svet moguć.