Оно што мислим, то саопштавам

Глумац Бранислав Лечић тумачи лик Вука Исаковича, мајора, команданта Славонско-подунавског пука у представи „Сеобе” Милоша Црњанског, у драматизацији и режији Виде Огњеновић, која ће премијерно бити изведенау четвртак, 24. новембра, у 20 часова на сцени „Пера Добриновић” Српског народног позоришта у Новом Саду.

Поред Лечића у великој глумачкој подели су Небојша Дугалић, Предраг Момчиловић, Ненад Пећинар, Југослав Крајнов, Сања Ристић Крајнов, Александар Плескоњић, Јована Балашевић, Јована Мишковић и многи други.

Радите „Сеобе”, причу о великој људској драми кроз коју се преламају друштвене неприлике. Шта је данас остало од „Бескрајно плавог круга и звезде у њему”?

Носталгија, чежња, потреба за миром, сигурношћу која прати цео српски род. Ми у ствари имамо јако немирну историју. Увек смо преживљавали неку врсту шиканирања. Када је требало да ратујемо, као, конкретно, пук српске војске који заправо игра главну улогу у „Сеобама”, увек смо били добродошли јунаци и са нама су се обављали тешки и озбиљни ратни послови. После тога сви су нас заборављали, покушавали да нас асимилују, промене и да нас, у миру, претворе у паоре, свој живаљ. Дакле, немирна историја, али из ње морамо да извучемо поуке. Зато је добро да се „Сеобе” појаве данас. Морамо да се позабавимо сами собом и да покушамо да пронађемо сопствени интерес у оквиру великих светских сила. „Сеобе” показују и наличје тог сна: плави круг и у њему звезду. Она је чежња за Русијом, или Росијом, како кажу и Павле и Вук. Она је чежња, мислећи да је тамо наша кућа. Наша кућа је тамо где смо ми. Треба што пре да се отрезнимо, да негујемо своје културне и духовне вредности, али и да покушамо да будемо практични. Да покушамо да зидамо своју кућу тамо где јесмо, а то значи да створимо лепе услове да нам се деца рађају и да имају будућност.

Цео текст прочитајте у штампаном издању „Политике” од 19. новембра