Ono što mislim, to saopštavam

Glumac Branislav Lečić tumači lik Vuka Isakoviča, majora, komandanta Slavonsko-podunavskog puka u predstavi „Seobe” Miloša Crnjanskog, u dramatizaciji i režiji Vide Ognjenović, koja će premijerno biti izvedenau četvrtak, 24. novembra, u 20 časova na sceni „Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Pored Lečića u velikoj glumačkoj podeli su Nebojša Dugalić, Predrag Momčilović, Nenad Pećinar, Jugoslav Krajnov, Sanja Ristić Krajnov, Aleksandar Pleskonjić, Jovana Balašević, Jovana Mišković i mnogi drugi.

Radite „Seobe”, priču o velikoj ljudskoj drami kroz koju se prelamaju društvene neprilike. Šta je danas ostalo od „Beskrajno plavog kruga i zvezde u njemu”?

Nostalgija, čežnja, potreba za mirom, sigurnošću koja prati ceo srpski rod. Mi u stvari imamo jako nemirnu istoriju. Uvek smo preživljavali neku vrstu šikaniranja. Kada je trebalo da ratujemo, kao, konkretno, puk srpske vojske koji zapravo igra glavnu ulogu u „Seobama”, uvek smo bili dobrodošli junaci i sa nama su se obavljali teški i ozbiljni ratni poslovi. Posle toga svi su nas zaboravljali, pokušavali da nas asimiluju, promene i da nas, u miru, pretvore u paore, svoj živalj. Dakle, nemirna istorija, ali iz nje moramo da izvučemo pouke. Zato je dobro da se „Seobe” pojave danas. Moramo da se pozabavimo sami sobom i da pokušamo da pronađemo sopstveni interes u okviru velikih svetskih sila. „Seobe” pokazuju i naličje tog sna: plavi krug i u njemu zvezdu. Ona je čežnja za Rusijom, ili Rosijom, kako kažu i Pavle i Vuk. Ona je čežnja, misleći da je tamo naša kuća. Naša kuća je tamo gde smo mi. Treba što pre da se otreznimo, da negujemo svoje kulturne i duhovne vrednosti, ali i da pokušamo da budemo praktični. Da pokušamo da zidamo svoju kuću tamo gde jesmo, a to znači da stvorimo lepe uslove da nam se deca rađaju i da imaju budućnost.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju „Politike” od 19. novembra