Британци не желе да говоре немачки

Док се у Европској унији све више слуша глас „челичне леди” из Берлина, Дејвид Камерон покушава да актуелну кризу, која тресе Европу, искористи како би заслужио епитет аутентичног политичког наследника оригиналне британске „челичне леди” – Маргарет Тачер. Иако истиче да Велика Британија неће изаћи из ЕУ и да би пропаст еврозоне имала катастрофалне последице за Острво, британски премијер се ових дана отворено заложио против тога да ЕУ буде јединствен блок.

За разлику од Ангеле Меркел, која тежи успостављању интегрисаније Уније како би се избегли појединачни финансијски излети неких држава, Камерон сматра да ЕУ треба да буде као „мрежа” у којој ће заједничке европске институције само помагати у повезивању и јачању чланица ЕУ.

Тензијеизмеђу Лондона и Берлина постају све јаче јер Острвљани не желе промене Лисабонског споразума које ће бити усмерене на значајно оснаживање евра, а и не пристају на увођење пореза на финансијске трансакције. Међутим, сукоб је много дубљи јер се Британци труде да спрече да цела Европа почне да „говори немачки” када је у питању чврста фискална дисциплина, коју земљама еврозоне и остатку ЕУ пропагира Меркелова.

Зазирући од превише уједињене Европе, Лондон покушава да у јединствен блок окупи десет чланица ЕУ које нису прихватиле заједничку европску валуту. Неколико неформалних вечера министара финансија земаља ЕУ које нису у еврозони, ипак, није створило блок за који може да се каже да је јединствено у „другој брзини”. Када је у питању однос према будућности евра и очекивањима од заједничке европске валуте, разлике између тих десет држава су евидентне.

Најпре, од ове десеторице, чак шест земаља – Бугарска, Румунија, Пољска, Летонија, Литваније и Данска – пристале су да буду део Евро-плус пакта, који је Берлин предложио овог пролећа како би натерао земље ван еврозоне да прихвате реформе које ће их водити ка свим условима у чланству у еврозони. Међу тим реформама су и подизање границе за пензионисање и условљавање повећања плата повећањем продуктивности тих земаља, а заузврат чланице Евро-плус пакта моћи ће да добијају финансијску помоћ из Европског механизма за стабилизацију, који ће ступити на снагу у јуну 2013.

Највише је симптоматичан улазак Данске у Евро-плус пакт, будући да она и Велика Британија у својим уговорима о приступању ЕУ једине немају уговорну обавезу да, када испуне све услове, уђу у еврозону. Међутим, Копенхаген види очигледан интерес да се што више приближи еврозони, будући да је средином 2009. жестоко продрман светском економском кризом и те како разматрао улазак у еврозону. То је тада у интервјуу „Политици” потврдио тадашњи дански премијер, а сада генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен, истакавши да Копенхаген разматра организовање референдума о прихватању евра.

И Пољска, која је скоро неоштећена прошла кроз први талас кризе, не крије да је њена судбина везана за евро, а за то постоји и један очигледан економски разлог – најзначајније тржиште за извоз пољских производа јесте Немачка.

Осим тога, ни Чешка Република, Шведска и Мађарска немају исте разлоге као Британци да зазиру чак и од Евро-плус пакта. Док се Британци мрште на сваку помисао одрицања још којег дела суверенитета у корист Брисела, Швеђани конкретно засад желе да задрже свој веома централизовани систем колективних уговора који важи за запослене, Чеси нису засад спремни за значајну фискалну хармонизацију са остатком Европе, док Мађари желе да заштите своју пореску политику, иако је питање колико ће у томе издржати будући да се криза увелико прелива у њихово двориште.

Дакле, Британци немају превише правих партнера у стварању другог јаког блока у ЕУ, а питање је и колико би им се исплатило да уопште не допринесу сређивању стања у зони евра. Због кризе евра, истичу економисти, британска економија и те како зарађује, јер је, као велика економија изван еврозоне, постала рај за инвеститоре који купују државне обвезнице. Каматна стопа на британске дужничке хартије од вредности износи око 2,25 одсто, скоро незнатно више у односу на немачке (1,85 одсто), а насупрот француским обвезницама (3,3 одсто) или италијанским државним обвезницама на које приспева камата од више од шест одсто.

Међутим, Британци бележе веома висок буџетски дефицит од 9,4 одсто БДП-а, што је више и од презадужене Грчке, чији је годишњи мањак у каси 8,9 одсто БДП-а. Осим тога, Велика Британија бележи и веома низак економски раст, од само 0,5 одсто, што је више само од Грчке, Португалије и Кипра.

Стога је Европи за решавање проблема неопходно јединство у којем ће учествовати и Британија. Можда је у праву чешки историчар Милош Режник, који тврди да би се Европљани најлакше ујединили кад би им искрсао неки заједнички непријатељ. Можда би тада Британци проговорили немачки, а Немци разумели енглески.