Медицинска дипломатија

Од нашег сталног дописника

Балтимор – Изгледа импресивно и из далека, али овај брод америчке морнарице праве димензије добије тек кад му се приђе сасвим близу. Висок је као десетоспратница, а дугачак приближно као три фудбалска игралишта (272 метра).

У „личној карти“ ове грдосије пише да је тешка 70.000 тона, да тамо где је најшира обухвата 32,3 метара и да крстари брзином од 17,5 чворова – око 32 километра на сат. Мало је лука у које може да пристане јер је му је газ чак 10 метара.

Кажу да је сличних димензија и стандардни носач авиона, али овај је, за разлику од топовњача, обојен белом бојом, с по три велика црвена крста са сваке стране. Иако је званично ратни, није и борбени: нема топове ни противавионске ракете, нема уствари никакво оружје.

Брод је УСНС „Комфорт“ (у преводу „утеха“). Ово УСНС (на неким другим ратним бродовима УСС) обавезне су скраћенице за свако пловило америчких оружаних снага: у овом случају, то значи „брод морнарице Сједињених Држава“ (United States Navy Ship).

„Комфорт“ је једна од две пловеће болнице америчке војске. Друга, истоветних димензија усидрена је на Западној обали и покрива Пацифик. Ова је задужена за Карибе и Атлантски океан, а по потреби, као што се то већ догађало, ући ће и у Индијски, па и отпловити све до Персијског залива.

Лука у Балтимору, шездесетак километара од Вашингтона, база је „Комфорта“ највећим делом године. Кад је овде, онда је у стању приправности у коме се и ремонтује. Посада је редуцирана, али довољна да га оспособи да исплови у року од четири дана.

На брод се улази узаним металним степеницама. Прво шта се види кад се прође кроз његова метална врата јесте нека врста рецепције, на чијем зиду су три фотографије: у средини, нешто изнад преостале две је она Барака Обаме, лево је Леон Панета, а десно Реј Мабус. Нема међутим њихових имена, него само звања: врховни командант, секретар за одбрану, секретар морнарице. Што значи да су слике променљиве, а да рамови и натписи остају.

Ко је клаустрофобичан, унутра ће осетити извесну тескобу, јер нигде нема прозора. А нема их јер је ово првобитно био супертанкер, који је превозио нафту од Аљаске до Калифорније. Потом је три године преправљан, да би у новој функцији био од 1987.

„Ово је најпрестижнији амерички брод“, поручује нам слајд презентације у његовом средишту, где нас, групу од двадесетак страних дописника, дочекују капетан Дејвид Вaјс, командни официр за медицинске третмане, капетаница Кети Бекер, извршни официр, и такође капетан Рендал Роквуд, који је за кормилом ове моћне лађе.

На брифингу нам најављују оно што ће нам показати у обиласку који ће потрајати скоро три сата: да пловећа болница има 1.000 кревета за пацијенте, од тога 112 за интензивну негу, 12 комплетно опремљених операционих сала (и по томе је највећи „траума центар“ Америке), најмодерније апарате за дијагностику, укључујући ту и најсавременије скенере, лабораторију, апотеку, 5.000 јединица резерви крви, централни стерилизатор, кухињу која спрема и до 3.000 оброка дневно, па чак и сопствену производњу кисеоника и погон за претварање морске у воду (1,1 милион литара дневно) за пиће.

„Да, имамо и мртвачницу“, одговорио је капетан Вајс на новинарску знатижељу, уз напомену да нам је неће показати, јер „не изгледа као мртвачнице у филмовима“. „То је само један велики фрижидер у коме сада држимо пиће.“

Сем недостатка прозора, да је ово пловећа болница показују и алке за привезивање, на поду, на зидовима и плафонима. Ма колико био велики, овај брод мора да савладава још веће таласе, па је привезивање једини начин да све остане тамо где је постављено.

У обиласку срећемо тек понеко униформисано лице, понеког чистача… Кад исплови, „Комфорт“ личи на кошницу. Посада у пуном саставу има више од 1.000 људи, али већина је сада или на одмору, или на другим пословима, после шестомесечне „турнеје“ по Карибима и Латинској Америци, где је „Комфорт“ пристајао уз обале Колумбије, Костарике, Еквадора, Салвадора, Гватемале, Хаитија, Јамајке, Никарагве и Перуа. Током тих посета, прегледано је, лечено или оперисано чак 67.000 људи.

Иако му је основна намена подршка америчким интервенционистичким операцијама – у том својству био је ангажован током првог Заливског рата 1991, и на почетку инвазије на Ирак 2003 – као и за прву помоћ у великим несрећама (био је у Њујорку после напада Ал Каиде, а испловљавао је и после урагана Катрина у Њу Орлеансу), „Комфорт“ је и у функцији „медицинске дипломатије“.

Већ на први поглед уверљиво сведочанство америчке војне моћи, ова пловећа болница истовремено демонстрира и америчку „меку силу“. Тако је у јануару 2010, упркос томе што је била усред великог ремонта, за само 77 сати од како је мобилисана, како то с поносим истичу поменути капетани, испловила ка катастрофалним земљотресом погођеним Хаитима.

Кад срећом, нема природних катастрофа, онда сваке парне године (у непарним то је задатак „сестре“ са Западне обале), ова болница креће у хуманитарне мисије, при чему је, где год пристане – најбоља болница у тој земљи.

„Одлазимо само тамо где нас позову“, објашњава капетан Вајс. Договори са земљама, домаћинима, трају при том дуго, јер се утврђују сви детаљи, од тога где ће пристати, па до начина одабира и транспорта пацијената.

На палуби видимо обележен простор за слетање хеликоптера – то је уобичајени начин на који се пацијенти транспортују у ову болницу. Видели смо и два хеликоптерска хангара. На питање како се бране од евентуалних напада у непријатељским водама, добијамо одговор да је ово болница коју, по потреби, обезбеђују други, покретнији бродови.

На радном месту капетана Роквуда, на прамцу, видимо комбинацију старе технике и најновије електронике за навигацију. Највеће изненађење је сићушно кормило, много мање од оних точкова на осредњим јахтама.

Да ли је тешко управљати ови мегабродом, у чије танкере стаје 6,8 милиона литара горива (од чега се у погону троши један одсто дневно), питамо капетана.

„Све док видим да је прамац изнад воде, сигуран сам да остатак брода иде за мном“, одговара.