Medicinska diplomatija

Od našeg stalnog dopisnika

Baltimor – Izgleda impresivno i iz daleka, ali ovaj brod američke mornarice prave dimenzije dobije tek kad mu se priđe sasvim blizu. Visok je kao desetospratnica, a dugačak približno kao tri fudbalska igrališta (272 metra).

U „ličnoj karti“ ove grdosije piše da je teška 70.000 tona, da tamo gde je najšira obuhvata 32,3 metara i da krstari brzinom od 17,5 čvorova – oko 32 kilometra na sat. Malo je luka u koje može da pristane jer je mu je gaz čak 10 metara.

Kažu da je sličnih dimenzija i standardni nosač aviona, ali ovaj je, za razliku od topovnjača, obojen belom bojom, s po tri velika crvena krsta sa svake strane. Iako je zvanično ratni, nije i borbeni: nema topove ni protivavionske rakete, nema ustvari nikakvo oružje.

Brod je USNS „Komfort“ (u prevodu „uteha“). Ovo USNS (na nekim drugim ratnim brodovima USS) obavezne su skraćenice za svako plovilo američkih oružanih snaga: u ovom slučaju, to znači „brod mornarice Sjedinjenih Država“ (United States Navy Ship).

„Komfort“ je jedna od dve ploveće bolnice američke vojske. Druga, istovetnih dimenzija usidrena je na Zapadnoj obali i pokriva Pacifik. Ova je zadužena za Karibe i Atlantski okean, a po potrebi, kao što se to već događalo, ući će i u Indijski, pa i otploviti sve do Persijskog zaliva.

Luka u Baltimoru, šezdesetak kilometara od Vašingtona, baza je „Komforta“ najvećim delom godine. Kad je ovde, onda je u stanju pripravnosti u kome se i remontuje. Posada je reducirana, ali dovoljna da ga osposobi da isplovi u roku od četiri dana.

Na brod se ulazi uzanim metalnim stepenicama. Prvo šta se vidi kad se prođe kroz njegova metalna vrata jeste neka vrsta recepcije, na čijem zidu su tri fotografije: u sredini, nešto iznad preostale dve je ona Baraka Obame, levo je Leon Paneta, a desno Rej Mabus. Nema međutim njihovih imena, nego samo zvanja: vrhovni komandant, sekretar za odbranu, sekretar mornarice. Što znači da su slike promenljive, a da ramovi i natpisi ostaju.

Ko je klaustrofobičan, unutra će osetiti izvesnu teskobu, jer nigde nema prozora. A nema ih jer je ovo prvobitno bio supertanker, koji je prevozio naftu od Aljaske do Kalifornije. Potom je tri godine prepravljan, da bi u novoj funkciji bio od 1987.

„Ovo je najprestižniji američki brod“, poručuje nam slajd prezentacije u njegovom središtu, gde nas, grupu od dvadesetak stranih dopisnika, dočekuju kapetan Dejvid Vajs, komandni oficir za medicinske tretmane, kapetanica Keti Beker, izvršni oficir, i takođe kapetan Rendal Rokvud, koji je za kormilom ove moćne lađe.

Na brifingu nam najavljuju ono što će nam pokazati u obilasku koji će potrajati skoro tri sata: da ploveća bolnica ima 1.000 kreveta za pacijente, od toga 112 za intenzivnu negu, 12 kompletno opremljenih operacionih sala (i po tome je najveći „trauma centar“ Amerike), najmodernije aparate za dijagnostiku, uključujući tu i najsavremenije skenere, laboratoriju, apoteku, 5.000 jedinica rezervi krvi, centralni sterilizator, kuhinju koja sprema i do 3.000 obroka dnevno, pa čak i sopstvenu proizvodnju kiseonika i pogon za pretvaranje morske u vodu (1,1 milion litara dnevno) za piće.

„Da, imamo i mrtvačnicu“, odgovorio je kapetan Vajs na novinarsku znatiželju, uz napomenu da nam je neće pokazati, jer „ne izgleda kao mrtvačnice u filmovima“. „To je samo jedan veliki frižider u kome sada držimo piće.“

Sem nedostatka prozora, da je ovo ploveća bolnica pokazuju i alke za privezivanje, na podu, na zidovima i plafonima. Ma koliko bio veliki, ovaj brod mora da savladava još veće talase, pa je privezivanje jedini način da sve ostane tamo gde je postavljeno.

U obilasku srećemo tek poneko uniformisano lice, ponekog čistača… Kad isplovi, „Komfort“ liči na košnicu. Posada u punom sastavu ima više od 1.000 ljudi, ali većina je sada ili na odmoru, ili na drugim poslovima, posle šestomesečne „turneje“ po Karibima i Latinskoj Americi, gde je „Komfort“ pristajao uz obale Kolumbije, Kostarike, Ekvadora, Salvadora, Gvatemale, Haitija, Jamajke, Nikaragve i Perua. Tokom tih poseta, pregledano je, lečeno ili operisano čak 67.000 ljudi.

Iako mu je osnovna namena podrška američkim intervencionističkim operacijama – u tom svojstvu bio je angažovan tokom prvog Zalivskog rata 1991, i na početku invazije na Irak 2003 – kao i za prvu pomoć u velikim nesrećama (bio je u Njujorku posle napada Al Kaide, a isplovljavao je i posle uragana Katrina u Nju Orleansu), „Komfort“ je i u funkciji „medicinske diplomatije“.

Već na prvi pogled uverljivo svedočanstvo američke vojne moći, ova ploveća bolnica istovremeno demonstrira i američku „meku silu“. Tako je u januaru 2010, uprkos tome što je bila usred velikog remonta, za samo 77 sati od kako je mobilisana, kako to s ponosim ističu pomenuti kapetani, isplovila ka katastrofalnim zemljotresom pogođenim Haitima.

Kad srećom, nema prirodnih katastrofa, onda svake parne godine (u neparnim to je zadatak „sestre“ sa Zapadne obale), ova bolnica kreće u humanitarne misije, pri čemu je, gde god pristane – najbolja bolnica u toj zemlji.

„Odlazimo samo tamo gde nas pozovu“, objašnjava kapetan Vajs. Dogovori sa zemljama, domaćinima, traju pri tom dugo, jer se utvrđuju svi detalji, od toga gde će pristati, pa do načina odabira i transporta pacijenata.

Na palubi vidimo obeležen prostor za sletanje helikoptera – to je uobičajeni način na koji se pacijenti transportuju u ovu bolnicu. Videli smo i dva helikopterska hangara. Na pitanje kako se brane od eventualnih napada u neprijateljskim vodama, dobijamo odgovor da je ovo bolnica koju, po potrebi, obezbeđuju drugi, pokretniji brodovi.

Na radnom mestu kapetana Rokvuda, na pramcu, vidimo kombinaciju stare tehnike i najnovije elektronike za navigaciju. Najveće iznenađenje je sićušno kormilo, mnogo manje od onih točkova na osrednjim jahtama.

Da li je teško upravljati ovi megabrodom, u čije tankere staje 6,8 miliona litara goriva (od čega se u pogonu troši jedan odsto dnevno), pitamo kapetana.

„Sve dok vidim da je pramac iznad vode, siguran sam da ostatak broda ide za mnom“, odgovara.