У замци термовизије

Ехсан Шахб Задех је наизглед обичан младић, чији је једини сан да заврши школу и нађе пристојно запослење од којег би једног дана могао да издржава своју породицу. Рођен је Авганистану пре 16 година. Одрастао је у Кабулу који је у време његовог рођења био под влашћу талибана. Као дечак, потпуно несвестан ситуације у којој расте, дочекао је НАТО бомбардовање и свргавање режима које га је терало на образовање потпуно другачије од оног које би сад желео да има. Имао је само шест година и тада је први пут научио да се такмичи у пуштању папирних змајева у ваздух, традиционалне игре Пашту омладине. Данас, десет година од ослобођења Кабула, Ехсан је само један од 6.097 илегалних миграната које су ухватили припадници Регионалног центра граничне полиције према граници с Македонијом.

Са Ехсаном смо разговарали послеакције припадника граничне полиције која је трајала више од два сата. Када је акција завршена, он је заједно са својом мајком, оцем и пар година старијим братом пребачен у просторије Регионалног центра граничне полиције где је коначно могао да се угреје после више сати проведених на штипајућем минусу. Убрзо је екипи „Политике“ почео да прича своју причу.

Последоговора с кријумчарима,пре шест месеци, кренули су ка западној Европи. Крајња дестинација требало је да им буде Шведска или Немачка. Током последњих шест месеци, прошли су Турску, Грчку и Македонију. У све ове земље ушли су илегално, као што су покушали и у Србију. Никада нису ухваћени до те хладне новембарске вечери. У ову авантуру су се упустили јер његов отац има срчаних проблема, а квалитетну медицинску негу би могли, по њиховом веровању, да добију само у некој европској земљи.

У тренутку док је то изговарао на врло добром енглеском језику, његова мајка,која је седела две столице даље,брецнула се на њега. Почела је убрзано да прича на паштунскомјезику, након чега је Ехсан спустио своју главу и променио причу. – Уствари, ми смо само рођени у Авганистану, а отишли смо одавно у Техеран у Ирану. Тамошњи режим нас је третирао као грађане другог реда, нисмо имали шта да једемо и живели смо на улици. У Ирану нема никакве слободе, па смо одлучили да побегнемо у Европу. Желимо да живимо у демократији – изрецитовао је у даху Ехсан уобичајену причу коју стално слушају припадници граничне полиције кад се сусретну с илегалним мигрантима. Ипак, то им није помогло, завршили су у „редовној процедури“, приведени су судији за прекршаје.

А само неколико сати пре овог разговора, Ехсан је био само једна од десет покретних силуета на екрану термовизије, моћне направе коју српска гранична полиција користи за хватање илегалних миграната и спречавање других кривичних дела. Термовизија је уствари камера постављена на кров теренског возила, чији се снимци термовизијски приказују на два екрана постављена на задњим седиштима. Поред је џојстик којим оператер у возилу надгледа комплетно подручје од Прешева до Македоније. Термовизија не да детектује само људе, већ и животиње. Оператери су толико искусни и увежбани да могу да препознају зечеве, коње, па чак и дивље свиње.

То је заправонаправа која хватање илегалних миграната у неприступачним шумама и брдима око српско-македонске границе претвара у игру мачке и миша у којој миш нема две ноге и једно око. Једина ствар која је мачки потребна за победу у овој игри је координација између оператера и полицајца на терену,који често не видипрст пред оком и оријентишесе самопрема упутствима добијенимод колеге којије за џојстиком термовизије.

Кад нас је начелник Антић одвео до позиција на којима су постављени термовизори, мрак је већ увелико пао. Температура је отишла испод минуса, а земљани пут којим смо ишли говорио нам је да смо дубоко у забитима села с већинским албанским становништвом. У возилима граничне полиције већ су седела два оператера који су надгледали ситуацију у такозваној зеленој линији границе. Иако искусан, са завидним полицијским искуством, Антић је убрзо сео испред екрана термовизије и почео џојстиком да извиђа ситуацију. – Ово је толико моћна техника да једноставно ништа не може да промакне – узбуђено саопштава.

Док је то говорио, у околини македонског села Лојане појавила се група од 10 силуета. Видело се јасно да земљаним путевима покушавају да се пробију на територију Србије, тачније у село Миратовац, најистуренију јужну тачку на мапи централне Србије. Термовизор је измерио и тачну даљину до њих – било је тачно 6.485 метара ваздушном линијом. Голим оком с места на ком смо се налазили видела се само густа магла кроз коју начелник Антић одмах помера камеру. Зна да је у близини постављена македонска термовизија која региструје исто оно што смо ми могли да видимо неколико тренутака раније. – Само да видим да ли ће да их похватају или ће да их пусте – већ уживајући у предстојећој акцији каже Антић.

Наравно, као и у великом броју случајева досад, на екрану се не очитава никакво кретање македонске граничне полиције. Једноставно су их пустили да пређу у Србију.

Антић враћа камеру на мигранте и анализира путеве којим се крећу. Процењује да би им требало неких 20 минута да уђу на територију Србије и организује патроле да их сачекају у близини школе у Миратовцу.

Проблем је што не смеју да иду аутомобилом јер би мигранти могли да их чују, па да се разбеже по шуми. Зато, видимо како полицајци гасе свој аутомобил, па пешице убрзано корачају ка месту где би мигранти требало да се појаве, док их начелник усмерава на путеве којима требада иду.

Таман кад су се полицајци наместили на излазу из шуме да сачекају мигранте, појавио се први проблем. На екрану термовизије очитало се крдо дивљих свиња које пролазе близу места којиммигранти иду. Очигледно,имајући искусног водича који на сваки звук мења правац кретања, мигранти мењају правац. Сад су ишли ка другом крају Миратовца, тачно ка улазу у то село, где није било никаквих патрола.

Оливер Јовановић, заменик командира Станице граничне полиције „Рујан“, који је до тада био све време с нама, видевши да постоји опасност да мигранти побегну, одмах је рекао начелнику: „Идем, не смеју да нам побегну“. Одјурио је и после петнаестак минута је постао само још једна силуета на екрану коју оператер из возила усмерава да по мрклом мраку дође до места на којем неће бити примећен.

Двадесетак минута касније, док је 10 силуета с водичем и илегалним мигрантима долазило ка табли на којој је улаз у Миратовац, на екрану термовизије појавило се једно сумњиво возило. Ишло је напред-назад, очигледно извиђајући да ли има полиције и да ли је све безбедно.

Мигранти су ушли у шумарак који води до тог места, када су чули неки звук који их је уплашио, па су се разбежали. Полицајци који су били на терену истог момента су обавештени и почелаје јурњава. На екрану се се виделе само тачке како трче. На једном месту једна силуета јурила је четири других и убрзо их ухватила. На двадесетак метара даље још један полицајац је ухватио другу групу од четири мигранта, док су се двојица од групе од 10 разишли на две стране, бежећи свако за себе.

Полицајци су одмах схватили да су њих двојица водичи, па су почелида их јуре. Први је ухваћен одмах, испоставило се да је Албанац из Миратовца. Други је успео да побегне километар даље, где је заустављен. Реч је о Албанцу из Лојана који је већ неколико пута био осуђиван за разна кривична дела.

С терена је јављено да је акција успешно завршена и да су мигранти на путу ка Регионалном центру граничне полиције, ка коме и ми крећемо.

Кад смо стигли, било је потпуно нестварно да упознамо људе који су до пре неколико тренутака били само силуете на екрану. Од миграната, било је четворица мушкараца из Либије,који су само рекли да су из Бенгазија и да не знају енглески, као и четворочлана породица Шахб Задех с почетка ове приче.

Главни актери ове приче који су до тог тренутка били само тачке на екрану су полицајци који су ухватили мигранте и претрчали више од девет километара по густој магли, често не видевши ни прст пред оком. Они су Ивица Пешић, командир мобилне јединице, Суад Садрији, полицијски службеник, Оливер Јовановић, заменик командира Станице граничне полиције „Рујан“, док су им помагали Иван Ноцић, оператор на термовизији, Синиша Арсић, инспектор Одсека за сузбијање илегалних миграција и трговине људима, Милан Цветковић, полицијски приправник у истом одсеку, као и Саша Илић, Милош Цветковић и Милан Киковић,службеници Станице граничне полиције „Аеродром Ниш“,који су те вечери били на испомоћи колегама из Регионалног центра граничне полиције с Македонијом.