Сијалица у џаку

Чачак – Док се код нас увелико промовишу штедљиве, флуоресцентне сијалице ради смањења потрошње електричне енергије, оне све више брину светске научнике и екологе јер садрже од 1 до 25 милиграма високоотровне живе. Такође проблем, само наш, јесте чињеница да ниједна од 40 штедљивих сијалица разних произвођача нема снагу која је истакнута на кутији, већ далеко мању.

Ово је у разговору за наш лист саопштио др Момчило Вујичић, ванредни професор Техничког факултета у Чачку за област индустријске електроенергетике. Он је свој најновији научни рад посветио теми замене класичних, волфрамових сијалица које ће 1. септембра идуће године коначно да буду уклоњене са тржишта Европске уније и трајно замењене штедљивим. Истовремено, спровео је практично истраживање у нашим условима.

– У лабораторији на Факултету, новим мерним инструментом тестирао сам по 40 светиљки из обе категорије, набављених у малопродаји. Тако сам утврдио, најпре, да ниједна флуоресцентна сијалица није имала називну снагу. Рецимо, иако су декларисане на 40 вати, код те групе сијалица измерио сам појединачну снагу од само 9,24 до 25,23 вати. Са друге стране, код волфрамових сијалица декларисана и стварна снага много су приближније па, рецимо, сијалица од 200 вати има реалну снагу од 192 – објашњава др Вујичић.

Тако је и сама набавка штедљивих светиљки постала мачка у џаку. Професор је, даље, у свом раду изучавао предности и мане старих, пре 130 година патентираних сијалица са ужареним влакном које сада одлазе у прошлост, и флуоресцентних насталих пре 25 година. Старе су расипници јер 90 одсто електричне енергије претварају у топлоту а само 10 одсто у светлост, и имају век трајања од око 1.000 сати, док нове троше пет пута мање струје, много дуже трају, само што су од 15 до 20 пута скупље од класичних. Век штедљивих је до 15.000 сати али једино у идеалним условима (да раде по 2,7 сати дневно), док реално те сијалице, нарочито ако припадају јевтинијем бренду, трају 2.000-3.000 сати.

За израду старе сијалице потребни су стакло, лим, бакар, калај и волфрам, а за нову, поред прва четири елемента, још и жива, олово, антимон, баријум, арсен, итријум, једињења фосфора, цинк – берилијум-силикат, кадмијум-бромид, једињења ванадијума, торијум и пластика која се распада у раздобљу од 100 до 1.000 година. Производња једне флуоресцентне сијалице захтева 3.500 пута више струје него за волфрамову, док је у рециклажи тај однос 10 према један.

– Израелски научници са Универзитета у Хаифи тврде да штедљиве сијалице могу да изазову рак дојке ако се дуго користе. Стручњаци берлинске лабораторије „Алаб” открили су да флуоресцентне сијалице, када су упаљене, испуштају канцерогене хемикалије, фенол, нафтален и стирен. Институт у Енглеској доказао је да опада имунитет сваке особе која је изложена светлости флуоресцентне сијалице – истиче др Вујичић.

Он у раду наводи да у Калифорнији више није дозвољено бацање флуоресцентних сијалица у смеће, због опасности да жива доспе на депонију и даље у природу.

– Упутство Агенције за заштиту животне средине САД одређује да се, после лома флуоресцентне сијалице, просторија напушта и проветрава 15 минута, остаци се никако не смеју сакупљати рукама већ лепљивом траком, обавезно је брисање пода влажном крпом. Сва средства употребљена за чишћење, укључујући и џакчић из усисивача, упакују се у добро затворену кесу и бацају заједно са одећом или постељином на коју су пали делови сијалице.

Вујичић тврди да се смањење глобалне емисије угљен-диоксида тешко може постићи овом заменом сијалица.

– Узимајући у обзир укупан енергетски биланс производње, транспорта, употребе и рециклаже флуоресцентних сијалица, њихова масовна употреба није одговор на проблем глобалног загревања. Јер, на осветљење отпада само око 5 одсто електричне енергије утрошене у становима. Рационалнијим коришћењем бојлера, клима-уређаја, шпорета или машине за рубље може се остварити знатно већа уштеда него заменом класичних сијалица.

Професор наглашава да се у Србији са производима који садрже живу поступа непрописно. Не поштују се законске обавезе да се на њима означи присуство живе ако је садрже, нити је нормиран начин одлагања иако је реч о опасном отпаду.

– Отуда је изненађење да су грађани Србије показали запањујућу свест када су из наших излагања у медијима сазнали за ове производе. Редовно нам се јављају, чак су пронашли и начине како да их безбедно чувају па, рецимо, батерије одлажу у стаклене тегле или у подрумима држе отрован отпад. Пример: ако је разбијена или пала у воду мала таблет батерија за сат, која садржи 20 милиграма живе, загадиће 20.000 литара воде и учиниће је неупотребљивом за пиће – описао је др Вујичић.