Да ли је „нови Адам” у кризи

„Историја мушкости у Европи (1450-2000)” назив је књиге Волфганга Шмалеа, која је представљена у суботу увече у Центру за културну деконтаминацију. Шмале је професор савремене историје на универзитету у Бечу и бави се истраживањем људских права и студијама културе. Аутор је више књига, а ово је друго његово дело које је издавач „Клио” објавио и код нас (прва је „Историја европске идеје” објављена 2003).

Шмале је и председник Друштва „Феликс Каниц”, које развија културну, просветну и научну сарадњу између Србије, балканских и земаља немачког говорног подручја, на трагу оних принципа које је у свом етнографском раду примењивао Феликс Каниц. Боравак у Србији искористио је не само да представи књигу него и да посети изложбу „Са Каницом по Србији” која је отворена у Галерији Народног музеја у Крагујевцу.

У књизи „Историја мушкости у Европи” Шмале прати рађање модела „новог мушкарца” током европске ренесансе када је измењено схватање библијског Адама и у средиште интересовања постављен концепт „новог Адама”, односно „новог мушкарца” који означава почетак опсежних, нових социјално-културолошких конструкција појма мушкости.

Да почнемо од горућег питања: колико је мушкост данас у кризи?

Одговор зависи од тога на коју мушкост мислите, јер данас постоји више опција и није свака у кризи. Ако говоримо о традиционалном моделу мушкости, који називамо хегемоним, а који је почивао на неравноправности полова, та врста мушкости данас јесте у кризи. Површно гледано, често се чини да се ништа није променило. Сусрећемо се с типом хероја, ратника, мачоа, авантуристе, спортисте, мага, брижног оца и партнера, радника, звезде, интелектуалца... али ниједан од ових типова није обавезујући, нити репрезентује већину. Постмодерно „хибридно” друштво ставља на располагање неопходне понуде за остварење, као што су потрошачко друштво, забављачко, доколичарско. То је у историјском смислу ново и не означава никакву претећу кризу мушкости, већ пре историјску шансу.

У књизи кажете да је „шездесетосмашки покрет” био преломан за напуштање хегемоних концепата мушкости?

Под тим покретом подразумевам двадесетак година, од средине педесетих до средине седамдесетих прошлог века, када је постављен темељ за развој демократије који је уздрмао асиметричне односе међу половима, па самим тим и традиционални концепт мушкости. Телесна метафорика тог модела била је разорена, сексуалне норме које су с њим биле повезане изгубиле су значај, његова милитантна срж је била нападнута и разголићена. Најважнији елемент покрета 1968. у светским размерама представљали су протести против рата у Вијетнаму који се могу тумачити као део демилитаризовања поимања мушкости које такође до данас није довршено и надаље траје.

Колико је феминизам допринео кризи тог модела мушкости?

Парадоксално, феминизам је донео слободу женама, али је ослободио и мушкарце од традиционалног концепта мушкости. Али, док су у женским покретима формулисане позитивно различите могућности женскости, понуде оријентације за мушкарце су многобројне, али магловите. Нове мушке понуде оријентације најпре су припремљене у хомосексуалном покрету. Нови механизам сексуалности после 1968. довео је до повећања присутности женског тела у масовним медијима. Реакција на то је одговарајућа присутност мушког тела. Делимично или сасвим разоденуто, мушко тело је у јавности визуелно присутније више него икада раније. Мишићаво тело даје сигнал да онај ко га поседује одговара захтевима мушкости. Овај феномен би требало посматрати као социокултурну реакцију на кризу мушкости.

Први сте председник Друштва „Феликс Каниц” које је, после опсежних припрема, основано прошле године?

Захваљујући Каницу, који је у своје време био један од најбољих познавалаца југоисточне Европе, знамо много о Србији 19. века. Наше друштво жели да помогне младим људима да откривају Србију онако како је то он чинио, да помогнемо затим младим људима из Србије да путују, истражују и да оставе све то у виду уметничког рада.

Када млади из Србије могу да очекују прве стипендије?Следећа година ће бити прва у којој ћемо дати стипендије за путописце и за научна истраживања. Имали смо два конкурса, један за путопис, други за студијске боравке и стручна усавршавања у области историје, историје уметности, археологије и музеологије, и то је био први корак. Следећи корак је да сакупимо новац за стипендије, које су, иначе, намењене за држављане Србије, Аустрије, Немачке, Швајцарске и Бугарске, и да реализујемо те програме.