Контроверзни „гробар” прашког пролећа

Специјално за „Политику”

Праг – Крајем ове седмице обележиће се, пре свега, у Словачкој, 20. годишњица смрти Густава Хусака (1913–1991), једне од најкомпликованијих и најконтроверзнијих личности модерне словачке историје.

Последњи председник комунистичке Чехословачке, који је, на првом месту, био персонификација такозване нормализације, у ствари пацификације земље и гушења „прашког пролећа” после совјетске интервенције августа 1968, пао је заједно с тим режимом у „плишаној револуцији” 1989, и умро две године касније у својој вили у Братислави.

Истовремено, био је без сумње једна од најзначајнијих личности новије словачке историје, раме уз раме с Миланом Растиславом Штефаником, Андрејом Хлинком, Миланом Хоџом, Александром Дупчеком и Владимиром Мечијаром. Али нико од словачких политичара није био на власти толико дуго и није оставио толики траг у стварању данашње словачке државе.

Хусакова влада, која је за Чехе значила стагнацију, Словацима је донела знатне приносе. Хусак је, наиме, иако испод дебелог идеолошко-комунистичког премаза, био превасходно Словак и то са доста великим „С”. Често се у биографијама помиње његово авангардно комунистичко излетање када је при крају рата предлагао да се Словачка припоји Совјетском Савезу што не открива само његов идеолошки жар него и то да није рачунао (или није то желео) на обнављање Чехословачке.

Словачки народни устанак 1944, у којем је играо значајну улогу, помогао је, упркос поразу, земљи да се извуче из табора поражених у коме би се због марионетске Независне државе Словачке сигурно нашла, и да потом без комплекса обнови Чехословачку.

После рата, он је у тадашњој, полуаутономној Словачкој, постао број један. Настојао је да очува остатке те словачке самосталности.Почетком педесетих суђено му је у стаљинистичком процесу у коме је био оптужен као буржоаски националиста при чему је била неистинита само ознака „буржоаски”. Из затвора, у коме је провео највише од свих чехословачких председника (пуних 10 година), изашао је као националиста, који је бар декларативно био за реформски социјализам.

Са Дупчеком прогурао је федерализацију државе. А то је после августа 1968. очувао као једину тековину „прашког пролећа”. Захваљујући томе, у Словачкој су, иако у комунистичкој верзији, створене све институције које су омогућиле 1992. глатки настанак самосталне државе. Ако Словачка има уопште неке очеве осниваче, Хусак је сигурно међу њима.

И не само то. Захваљујући буџетској нивелацији, односно трансферу, током владавине Хусака животни стандард се први пут у Словачкој изједначио с оним у Чешкој. Словачка је чак престигла Чешку када се ради о инвестицијама и модернизацији. Многи Словаци се сећају Хусакове ере као најбољег периода у животу, оно што је саграђено широм земље даје им за право. И сама нормализација је у Словачкој била „мекша” него са западне стране Мораве. Зато је дисидента тамо било много мање, готово безначајно мало.

Није онда чудо што ће вероватно многи Словаци ових дана уздизати и хвалити Хусака.