Kontroverzni „grobar” praškog proleća

Specijalno za „Politiku”

Prag – Krajem ove sedmice obeležiće se, pre svega, u Slovačkoj, 20. godišnjica smrti Gustava Husaka (1913–1991), jedne od najkomplikovanijih i najkontroverznijih ličnosti moderne slovačke istorije.

Poslednji predsednik komunističke Čehoslovačke, koji je, na prvom mestu, bio personifikacija takozvane normalizacije, u stvari pacifikacije zemlje i gušenja „praškog proleća” posle sovjetske intervencije avgusta 1968, pao je zajedno s tim režimom u „plišanoj revoluciji” 1989, i umro dve godine kasnije u svojoj vili u Bratislavi.

Istovremeno, bio je bez sumnje jedna od najznačajnijih ličnosti novije slovačke istorije, rame uz rame s Milanom Rastislavom Štefanikom, Andrejom Hlinkom, Milanom Hodžom, Aleksandrom Dupčekom i Vladimirom Mečijarom. Ali niko od slovačkih političara nije bio na vlasti toliko dugo i nije ostavio toliki trag u stvaranju današnje slovačke države.

Husakova vlada, koja je za Čehe značila stagnaciju, Slovacima je donela znatne prinose. Husak je, naime, iako ispod debelog ideološko-komunističkog premaza, bio prevashodno Slovak i to sa dosta velikim „S”. Često se u biografijama pominje njegovo avangardno komunističko izletanje kada je pri kraju rata predlagao da se Slovačka pripoji Sovjetskom Savezu što ne otkriva samo njegov ideološki žar nego i to da nije računao (ili nije to želeo) na obnavljanje Čehoslovačke.

Slovački narodni ustanak 1944, u kojem je igrao značajnu ulogu, pomogao je, uprkos porazu, zemlji da se izvuče iz tabora poraženih u kome bi se zbog marionetske Nezavisne države Slovačke sigurno našla, i da potom bez kompleksa obnovi Čehoslovačku.

Posle rata, on je u tadašnjoj, poluautonomnoj Slovačkoj, postao broj jedan. Nastojao je da očuva ostatke te slovačke samostalnosti.Početkom pedesetih suđeno mu je u staljinističkom procesu u kome je bio optužen kao buržoaski nacionalista pri čemu je bila neistinita samo oznaka „buržoaski”. Iz zatvora, u kome je proveo najviše od svih čehoslovačkih predsednika (punih 10 godina), izašao je kao nacionalista, koji je bar deklarativno bio za reformski socijalizam.

Sa Dupčekom progurao je federalizaciju države. A to je posle avgusta 1968. očuvao kao jedinu tekovinu „praškog proleća”. Zahvaljujući tome, u Slovačkoj su, iako u komunističkoj verziji, stvorene sve institucije koje su omogućile 1992. glatki nastanak samostalne države. Ako Slovačka ima uopšte neke očeve osnivače, Husak je sigurno među njima.

I ne samo to. Zahvaljujući budžetskoj nivelaciji, odnosno transferu, tokom vladavine Husaka životni standard se prvi put u Slovačkoj izjednačio s onim u Češkoj. Slovačka je čak prestigla Češku kada se radi o investicijama i modernizaciji. Mnogi Slovaci se sećaju Husakove ere kao najboljeg perioda u životu, ono što je sagrađeno širom zemlje daje im za pravo. I sama normalizacija je u Slovačkoj bila „mekša” nego sa zapadne strane Morave. Zato je disidenta tamo bilo mnogo manje, gotovo beznačajno malo.

Nije onda čudo što će verovatno mnogi Slovaci ovih dana uzdizati i hvaliti Husaka.