Борба за српско село

Под кровом најзначајније научне институције Српске академије науке и уметности, око истог проблема окупили су се академици, професори универзитета, чланови Привредне коморе Србије, аграрни економисти, правници, социолози, туризмолози, један глумац (Радош Бајић) и један владика (епископ шабачки Лаврентије).

Њих двадесет и један, свако из свог домена, а сви заједно делујући у недавно основаном Одбору за село САНУ, покушаће да дају свој допринос побољшању стања у српским селима, које од трагичног постаје драматично, будући да све већи број њих већ остаје без становника.

Одбор за село САНУ већ је постојао, али је у протеклих 15 година његово деловање престало. На поновно активирање стручњаке су подстакле, између осталог, и бројке које су наведене у образложењу оснивања одбора: од 4.800 сеоских насеља у Србији, у њих 1.200 најмлађи становник има више од 60 година, у наредних 25 година нестаће 25 одсто села. На бироу рада има око 3.200 незапослених агронома са вишом и високом стручном спремом и више од 30.000 незапослених младих стручњака са трогодишњом или четворогодишњом средњом пољопривредном школом.

На недавно одржаној првој седници одбора утврђене су тематске области којима ће се бавити. Теме су разноврсне, од формирање снажног и динамичног сектора пољопривреде, прехрамбене индустрије и шумарства, модернизовања производње и продајних ланаца, преко све актуелнијих размишљања о смањењу последица климатских промена, очувању природних ресурса попут воде или земљишта до бриге о свакодневном животу сеоског становника, побољшању животног стандарда на селу, већој доступности разноврсних услуга, трансформацији сеоске културе. План активности требало би да буде утврђен до краја децембра, објашњава академик Драган Шкорић, председник Одбора за село САНУ.

– Циљ нам је да укажемо на постојеће проблеме, снимимо ситуацију, од места до места, од региона до региона, да бисмо видели ресурсе којима располажу, који су проблеми и шта би се могло предузети. Има доста података у Привредној комори Србије, али без разговора са људима на терену не може се ништа покренути, зато ће бити доста одлазака на село. Такође, недостаје организованост произвођача на селима. Треба развити свест код сељака да комшију сматра сарадником, да удружени могу нешто урадити, а облици удруживања могу бити различити, од формирања задруге па до неког већег система. Овако, они најчешће не продају директно своје производе, већ преко посредника који и убирају највећу зараду – каже професор др Шкорић.

Замишљено је и да се са Привредном комором организује годишња манифестација „Избор најнапреднијег села Србије”, а неки од критеријума за избор били би пораст наталитета, број нових радних места, развој школства и здравства у селу, друштвени стандард грађана... Идеја је да се награди успешна заједница и да се развија такмичарски дух међу селима – објашњава професор Шкорић.

Он истиче да посебну тему за размишљање намећу европске интеграције и питање како да српско село буде конкурентно на европском тржишту: како да сељак који има четири-пет хектара земље у Војводини буде конкурентан са италијанским фармером који је примао велике субвенције државе последњих 20 година?

– Све се може урадити, ако има добре воље. Сјенички сир, чија је технологија производње развијена у једном пројекту Министарства за науку, као богомдан је за укус потрошача у богатим арапским земљама. Затим, зашто не бисмо имали као српски бренд ракију од малине? За то пиће је добијена технологија и оно је одличног квалитета. Наши технолози, такође, од сурутке су направили оплемењени напитак, а имамо потенцијала и за органску производњу. Требало би, иначе, да гледамо да не извозимо само сировине, већ да развијамо и производњу. Разматраћемо и увођење нових биљних врста, у свету је, на пример, веома популаран узгој биљака које се користе као енергенти, за биомасу. Србија има више од пола милиона хектара ораница хектара које су запуштене. Замислите када би се то активирало у енергетске биљне ресурсе – истиче професор Шкорић.