Borba za srpsko selo

Pod krovom najznačajnije naučne institucije Srpske akademije nauke i umetnosti, oko istog problema okupili su se akademici, profesori univerziteta, članovi Privredne komore Srbije, agrarni ekonomisti, pravnici, sociolozi, turizmolozi, jedan glumac (Radoš Bajić) i jedan vladika (episkop šabački Lavrentije).

Njih dvadeset i jedan, svako iz svog domena, a svi zajedno delujući u nedavno osnovanom Odboru za selo SANU, pokušaće da daju svoj doprinos poboljšanju stanja u srpskim selima, koje od tragičnog postaje dramatično, budući da sve veći broj njih već ostaje bez stanovnika.

Odbor za selo SANU već je postojao, ali je u proteklih 15 godina njegovo delovanje prestalo. Na ponovno aktiviranje stručnjake su podstakle, između ostalog, i brojke koje su navedene u obrazloženju osnivanja odbora: od 4.800 seoskih naselja u Srbiji, u njih 1.200 najmlađi stanovnik ima više od 60 godina, u narednih 25 godina nestaće 25 odsto sela. Na birou rada ima oko 3.200 nezaposlenih agronoma sa višom i visokom stručnom spremom i više od 30.000 nezaposlenih mladih stručnjaka sa trogodišnjom ili četvorogodišnjom srednjom poljoprivrednom školom.

Na nedavno održanoj prvoj sednici odbora utvrđene su tematske oblasti kojima će se baviti. Teme su raznovrsne, od formiranje snažnog i dinamičnog sektora poljoprivrede, prehrambene industrije i šumarstva, modernizovanja proizvodnje i prodajnih lanaca, preko sve aktuelnijih razmišljanja o smanjenju posledica klimatskih promena, očuvanju prirodnih resursa poput vode ili zemljišta do brige o svakodnevnom životu seoskog stanovnika, poboljšanju životnog standarda na selu, većoj dostupnosti raznovrsnih usluga, transformaciji seoske kulture. Plan aktivnosti trebalo bi da bude utvrđen do kraja decembra, objašnjava akademik Dragan Škorić, predsednik Odbora za selo SANU.

– Cilj nam je da ukažemo na postojeće probleme, snimimo situaciju, od mesta do mesta, od regiona do regiona, da bismo videli resurse kojima raspolažu, koji su problemi i šta bi se moglo preduzeti. Ima dosta podataka u Privrednoj komori Srbije, ali bez razgovora sa ljudima na terenu ne može se ništa pokrenuti, zato će biti dosta odlazaka na selo. Takođe, nedostaje organizovanost proizvođača na selima. Treba razviti svest kod seljaka da komšiju smatra saradnikom, da udruženi mogu nešto uraditi, a oblici udruživanja mogu biti različiti, od formiranja zadruge pa do nekog većeg sistema. Ovako, oni najčešće ne prodaju direktno svoje proizvode, već preko posrednika koji i ubiraju najveću zaradu – kaže profesor dr Škorić.

Zamišljeno je i da se sa Privrednom komorom organizuje godišnja manifestacija „Izbor najnaprednijeg sela Srbije”, a neki od kriterijuma za izbor bili bi porast nataliteta, broj novih radnih mesta, razvoj školstva i zdravstva u selu, društveni standard građana... Ideja je da se nagradi uspešna zajednica i da se razvija takmičarski duh među selima – objašnjava profesor Škorić.

On ističe da posebnu temu za razmišljanje nameću evropske integracije i pitanje kako da srpsko selo bude konkurentno na evropskom tržištu: kako da seljak koji ima četiri-pet hektara zemlje u Vojvodini bude konkurentan sa italijanskim farmerom koji je primao velike subvencije države poslednjih 20 godina?

– Sve se može uraditi, ako ima dobre volje. Sjenički sir, čija je tehnologija proizvodnje razvijena u jednom projektu Ministarstva za nauku, kao bogomdan je za ukus potrošača u bogatim arapskim zemljama. Zatim, zašto ne bismo imali kao srpski brend rakiju od maline? Za to piće je dobijena tehnologija i ono je odličnog kvaliteta. Naši tehnolozi, takođe, od surutke su napravili oplemenjeni napitak, a imamo potencijala i za organsku proizvodnju. Trebalo bi, inače, da gledamo da ne izvozimo samo sirovine, već da razvijamo i proizvodnju. Razmatraćemo i uvođenje novih biljnih vrsta, u svetu je, na primer, veoma popularan uzgoj biljaka koje se koriste kao energenti, za biomasu. Srbija ima više od pola miliona hektara oranica hektara koje su zapuštene. Zamislite kada bi se to aktiviralo u energetske biljne resurse – ističe profesor Škorić.