Јефтинија кампања на Фејсбуку него у хали

Очигледно је да ће у Србији кампања на интернету и друштвеним мрежама бити веома важна политичким партијама на предстојећим изборима. Томе у прилог иде податак да на претходним изборима налоге није имало ни сто хиљада грађана а да их сада има око три милиона. Профил на Фејсбуку има око 2,5 милиона а на Твитеру око 200.000 грађана.

Према подацима Републичког завода за статистику из октобра ове године, више од 1.900.000 лица користи интернет свакога дана. У урбаним срединама 51 одсто грађана користи интернет, у руралним крајевима 27,2 одсто и 61,7 одсто запослених користи интернет. С високом спремом 73,8 одсто грађана користи интернет, са средњом 57,4 одсто а студенти га користе чак 99,5 одсто.

Изгледа да је Барак Обама „повукао ногу”, јер је његов тим, захваљујући прикупљеним и анализираним подацима, послао скоро милијарду писама потенцијалним донаторима и волонтерима електронским путем. Епилог је познат: постао је председник Америке.

После Америке тим путем су кренуле Шведска, Хрватска, Немачка, Велика Британија.

Странке као што су ДС, СНС, СПС и ЛДП већ користе интернет за обраћање бирачима, па је јасно да ће га користити и у изборној кампањи. То је и логично јер 41,2 одсто домаћинстава има прикључке, 80,4 одсто користи свакодневно интернет, више од три четвртине корисника интернета користи и друштвене мреже, а трећина корисника има мобилне телефоне за приступ интернету. Србија је на 43. месту у свету по коришћењу друштвених мрежа. Интернет користи 98,1 одсто предузећа а 67,6 одсто има веб сајт.

У Хрватској је интернет одиграо велику улогу када је биран градоначелник Загреба. Поучени тим искуством наши суседи су забранили медијима да се оглашавају на интернету за време изборне ћутње која код њих траје 24 часа. Крунослав Видић, комуникацијски саветник, каже да се ова област законом не може уредити, јер оглашивачи из иностранства нормално раде и за време изборне ћутње, а неки домаћи оглашивачи за час постану страни. „Ћутање је иначе глупост и то треба укинути. То је рудимент који је остао а да није јасно зашто, јер већина земаља то нема.”

Милош Ђајић, из Центра модерних вештина, који је с хрватским колегама Крунославом Видићем и Марком Ракаром написао приручник „Политичка комуникација на интернету”, каже да код нас није законски ништа урађено, а да је хрватска Републичка изборна комисија прописала да на дан избора не могу да се користе портали, односно да медији који генеришу вести не могу да их објављују осим ако се тичу излазности грађана на изборе или неправилности. „Требало би покренути дебату о оквирима интернета за време избора, мада је то тешко законом ограничити.”

Немања Ненадић, програмски директор „Транспарентност Србија“, објашњава да има више проблема са интернетом као електронским медијем у време избора.

„Питање је да ли се забрана изборне кампање може простирати и на интернет. Да ли и за интернет могу важити закони о оглашавању или радиодифузији. Познато је да се странке не могу оглашавати у електронским медијима ван изборне кампање, али интернет не потпада под овај пропис.”

Други је проблем изборне ћутње. „Када је реч о сајтовима регистрованима у Србији ту би држава некако и могла да интервенише, али за странке то није могуће. Важно је, са антикорупцијског гледишта, и како се финансира таква кампања, иако је јефтиније водити је на Фејсбуку него у хали или на тргу. То можда може да смањи ризик од корупције, и све што води смањењу трошкова је добро”, објашњава Ненадић.