У послу без предрасуда

Жена за воланом. Довољно да просечан, па и натпросечан Србин мрштењем покаже како то није баш паметно. Међутим, ова давно оборена балканска теорија још једном пада у воду, када је жена професионални возач, која годишње превезе на хиљаде Београђана, а поврх свега, по прекјучерашњој одлуци стручног жирија, најбољи престонички таксиста у 2006. години.

Љиљана Церовић-Милојевић изабрана је међу 7.000 мушкараца таксиста за најбољег такси-возача Београда. А како је уопште дошла на идеју да за воланом зарађује за живот? Мука, каже она, и беспарица су је натерале.

– Запослила сам се 1995. године у "Палма таксију" као телефонисткиња, а од 1997. сам радила као диспечер. Било ми је све теже да прехраним двоје деце. Већ 1999. постало је готово немогуће да нормално живимо са мојој платом од 90 евра. Тада сам одлучила да постанем таксиста – вели Љиљана.

Новца није било ни за основне потребе, а камоли за куповину кола, каже наша саговорница. Помогли су јој родитељи, па је на поклон добила основно средство за рад. Даље је наставила да се бори сама, као самохрана мајка ћерке Катарине, која има 12 година, и сина Драгослава, узраста 19 година. Десет месеци јој је требало да добије све потребне дозволе и "Це" категорију и – могла је да почне да зарађује. Требало је, ипак, проћи још један, можда и најважнији, тест.

– Било ми је мало непријатно, како ће то прихватити моја деца. Катарина је тада била мала, њу нисам морала да питам. Али Драгослав је већ био велики. Питала сам га: "Да ли те је срамота од другара што ће ти мама бити таксиста?" Одговорио ми је да је то сасвим кул, јер не зна ниједну мајку која вози такси. Све је било решено – говори Љиљана.

Од те 2000. године, када је почела, па до данас, неуморно ради. У просеку, дневно превезе око 15 муштерија. Каже да је годинама радила свих седам дана у недељи. Возачки дан почиње у 5.15 ујутру, а завршава се око пет по подне.

– Остајем за воланом док могу да издржим. Тек однедавно сам почела да узимам по један дан одмора, суботом или недељом. Преко дана, имам паузу између 11 и 12 сати, када дочекујем ћерку из школе. А када дођем с посла, деца су већ код куће, па радим што и свака друга жена – препричава Љиљана свој просечан дан.

У такси улазе разни људи. Понеко уноси кофере, а неко терет сопственог живота. Памти Љиљана и ружно и лепо. А најтеже јој је било када је у њено возило ушао човек који крвари.

– Био је то старији човек који је тражио да га возим кући, у Калуђерицу. Нога му је обилно крварила. Почнем да возим, а он се онесвести, био је потпуно бео у лицу. Није ми пало на памет да га остављам. Одмах сам кренула према болници на Бежанијској коси – каже Љиљана.

Тамо су јој рекли да је човек у критичном стању и да би одмах требало да га превезе у Земунску болницу, где има услова да му се помогне. Да ли ће умрети? – питала је Љиљана. Хоће, ако не пожурите, одговорили су доктори.

– Упалила сам сва четири мигавца, легла сам на сирену и – појурила. Стигли смо на време и, на срећу, човек је и данас жив и здрав. Да ми је умро у колима, чини ми се умрла бих и ја. Чак је и ставио кесу око ноге у коју се сливала крв, да ми не би упрљао кола пре него што стигне кући – каже Љиљана.

Наравно, у таксију се догађају и лепше ствари. Поготово кад у аутомобил, вели Љиљана, уђе оригинал Црногорац.

– Наводно, био је сав одушевљен што га вози жена. Тако је било све док нисмо стигли до кафића, где је требало да се нађе са пријатељима. Тада је рекао: "Молим те, стани мало даље, немој да виде да ме жена возила, много ће да се шегаче са мном" – са осмехом се присећа Љиљана.

Према њеним речима, једино што од муштерија тражи јесте да јој кажу "Добар дан" када уђу у кола. Све остало је део посла, којим се бави већ шест година.