U poslu bez predrasuda

Žena za volanom. Dovoljno da prosečan, pa i natprosečan Srbin mrštenjem pokaže kako to nije baš pametno. Međutim, ova davno oborena balkanska teorija još jednom pada u vodu, kada je žena profesionalni vozač, koja godišnje preveze na hiljade Beograđana, a povrh svega, po prekjučerašnjoj odluci stručnog žirija, najbolji prestonički taksista u 2006. godini.

Ljiljana Cerović-Milojević izabrana je među 7.000 muškaraca taksista za najboljeg taksi-vozača Beograda. A kako je uopšte došla na ideju da za volanom zarađuje za život? Muka, kaže ona, i besparica su je naterale.

– Zaposlila sam se 1995. godine u "Palma taksiju" kao telefonistkinja, a od 1997. sam radila kao dispečer. Bilo mi je sve teže da prehranim dvoje dece. Već 1999. postalo je gotovo nemoguće da normalno živimo sa mojoj platom od 90 evra. Tada sam odlučila da postanem taksista – veli Ljiljana.

Novca nije bilo ni za osnovne potrebe, a kamoli za kupovinu kola, kaže naša sagovornica. Pomogli su joj roditelji, pa je na poklon dobila osnovno sredstvo za rad. Dalje je nastavila da se bori sama, kao samohrana majka ćerke Katarine, koja ima 12 godina, i sina Dragoslava, uzrasta 19 godina. Deset meseci joj je trebalo da dobije sve potrebne dozvole i "Ce" kategoriju i – mogla je da počne da zarađuje. Trebalo je, ipak, proći još jedan, možda i najvažniji, test.

– Bilo mi je malo neprijatno, kako će to prihvatiti moja deca. Katarina je tada bila mala, nju nisam morala da pitam. Ali Dragoslav je već bio veliki. Pitala sam ga: "Da li te je sramota od drugara što će ti mama biti taksista?" Odgovorio mi je da je to sasvim kul, jer ne zna nijednu majku koja vozi taksi. Sve je bilo rešeno – govori Ljiljana.

Od te 2000. godine, kada je počela, pa do danas, neumorno radi. U proseku, dnevno preveze oko 15 mušterija. Kaže da je godinama radila svih sedam dana u nedelji. Vozački dan počinje u 5.15 ujutru, a završava se oko pet po podne.

– Ostajem za volanom dok mogu da izdržim. Tek odnedavno sam počela da uzimam po jedan dan odmora, subotom ili nedeljom. Preko dana, imam pauzu između 11 i 12 sati, kada dočekujem ćerku iz škole. A kada dođem s posla, deca su već kod kuće, pa radim što i svaka druga žena – prepričava Ljiljana svoj prosečan dan.

U taksi ulaze razni ljudi. Poneko unosi kofere, a neko teret sopstvenog života. Pamti Ljiljana i ružno i lepo. A najteže joj je bilo kada je u njeno vozilo ušao čovek koji krvari.

– Bio je to stariji čovek koji je tražio da ga vozim kući, u Kaluđericu. Noga mu je obilno krvarila. Počnem da vozim, a on se onesvesti, bio je potpuno beo u licu. Nije mi palo na pamet da ga ostavljam. Odmah sam krenula prema bolnici na Bežanijskoj kosi – kaže Ljiljana.

Tamo su joj rekli da je čovek u kritičnom stanju i da bi odmah trebalo da ga preveze u Zemunsku bolnicu, gde ima uslova da mu se pomogne. Da li će umreti? – pitala je Ljiljana. Hoće, ako ne požurite, odgovorili su doktori.

– Upalila sam sva četiri migavca, legla sam na sirenu i – pojurila. Stigli smo na vreme i, na sreću, čovek je i danas živ i zdrav. Da mi je umro u kolima, čini mi se umrla bih i ja. Čak je i stavio kesu oko noge u koju se slivala krv, da mi ne bi uprljao kola pre nego što stigne kući – kaže Ljiljana.

Naravno, u taksiju se događaju i lepše stvari. Pogotovo kad u automobil, veli Ljiljana, uđe original Crnogorac.

– Navodno, bio je sav oduševljen što ga vozi žena. Tako je bilo sve dok nismo stigli do kafića, gde je trebalo da se nađe sa prijateljima. Tada je rekao: "Molim te, stani malo dalje, nemoj da vide da me žena vozila, mnogo će da se šegače sa mnom" – sa osmehom se priseća Ljiljana.

Prema njenim rečima, jedino što od mušterija traži jeste da joj kažu "Dobar dan" kada uđu u kola. Sve ostalo je deo posla, kojim se bavi već šest godina.