ДА ЛИ ЈЕ ТО ИСТИНА

"Међу ваљевским дописницима београдских новина – пише у последњем броју ваљевске ′Ревија Колубара′ – и даље се ′истичу′ Јован Д. Стојић (Глас, Курир, Сведок) и Рајко Ковачевић (Танјуг, Прес) својим бескрупулозним ′позајмљивањем′ већ објављених текстова у ′Напреду′ (али и другде) не позивајући се притом на извор.


′Најбоља рубрика′ ипак је била она о томе како је ′странац из групе бизнисмена...′ изгубио у ′Шофер бару′ 30.000 евра, а конобар Зеља, као поштени налазач, добио само 50 евра. Испоставило се, међутим, према рубрици на ТВА, да се читав догађај збио пре шест месеци. Бизнисмен око кога је било ′окупљено друштво′ у ′Шоферима′ каже да су они у тој кафани седели пре годину (!) дана, те да су Зељи оставили 50 евра ′за пиће′ јер им је заборављени коверат, и не знајући шта је у њему, дотурио пре но што су изашли из кафане!"

Бранко Вићентијевић, који у поменутој ревији потписује рубрику "Медији", (наведена белешка је отуда), изгледа да је поприлично заостао у погледу развоја новинарске мисли и исказа. Чини се да није упућен у савремена достигнућа гласила која се продају у све већем и већем броју примерака. Не може да се стигне да се умноже колико се народ за њима јагми.

А што се народ отима о ту штампу, а не о неку другу? Што се, на пример, читаоци не отимају о "Ревију Колубара"? Купују је, свакако, не би се тако дуго одржала на тржишту, али заостаје за познатим тиражницима. Само зато што се држе чињеница као пијан плота. Шта би и "Ревији" сметало да се мало размахне, развигори, заћарлија, ускомеша, разбије жабокречину истине и поузданих извора?

Узмимо пример наведене вести. Бранко Вићентијевић, новинар "Ревије" и дописници горепоменутих београдских тиражника, на пример, седе у "Шофер бару" где им келнер Зеља, ничим изазван, исприча шта се догодило пре годину дана и притом, вајкајући се, дода: Ех, да сам знао шта је у коверти...

Разиђе се друштво свако својим послом, кад сутра у новинама Б. Вићентијевић види наслов преко целе стране који, отприлике, гласи: "Поштен конобар вратио власнику 30.000 евра!"

Да ли је дописник слагао? Није. Да ли је конобар додао коверат пословном човеку? Јесте. Молим лепо. Е, сад – Б. Вићентијевић, као старомодан новинар гризе нокте. Криво му што он није препознао вест у келнеровој причи. Што је најгоре, ни сад је не би написао само зато што му сметају чињенице. Само зато што што би он дао потпуну информацију, али она онда није запрепашћујућа, изузетна, није од оних да се читаоцу очи разрогаче.

"Курир" је – познат по својој информативној домишљатости – ономад направио сензацију. Уосталом, дајмо "Куриру" нека сам исприча шта је урадио:

"Прослављени српски кошаркаш Владе Дивац памтиће протеклу суботу по шоку који су му приредили његови пријатељи Предраг Даниловић и Душко Вујошевић и генијалној фори смишљеној од стране редакције ′Курира′ и екипе емисије ′Немогућа мисија′. Захваљујући за ту прилику специјално одштампаном примерку ′Курира′, Дивац је видео како се од националног хероја постаје најомраженија личност, јер су на насловној и последњој страни нашег листа објављене фотографије на којима кошаркашка легенда носи одело са грбом терористичке ОВК, а у руци албански дрес. Све уз наслове ′Дивац закуцао Србију′ и ′Дивац подржао независно Косово′.

Све је почело када је Даниловић у суботу увече позвао Дивца да се нађу у кафићу ′Блу вејв′, како би се посаветовали у вези са заједничким послом. (...) Изненађење тек следи када се појави колпортер. Дивац чита текст и не може да верује.

– Па ово није тачно, не могу да верујем. Треба отићи у ′Курир′ и тамо им бацити бомбу – кука Дивац и телефонира пријатељима да купе новине. Убрзо му ′случајно′ прилазе момци са суседног стола, каскадери ′Немогуће мисије′, и почињу да га прозивају.

– Волели смо те, био си нам идол, а погледај сада, продао си нас – урлају на сав глас, а Дивац изнервиран почиње да се правда и ситуација постаје непријатна…"

Ствар је у томе што је овога пута, изузетно, "Курир" огласио да је измислио вест. Будући да у знатној мери, скоро свакодневно вести измишљају или "прилагођавају укусу читалаштва", Дивац није посумњао да се ради о несланој шали.

Сасвим је било могуће да поменута насловна страна угледа светлост дана као "изистинска".