Лука Бојовић и Лука Бојовић

У јучерашњој „Политици” објављенa су два податка која наизглед нису у вези. Један је да је Светлана Ражнатовић, певачица, за певање на такмичењу трубача у Гучи зарадила 30.000 евра, а други да Министарство просвете неће помоћи Луки Бојовићу да постане студент на Кембриџу.

Лука Бојовић је матурант београдске Математичке гимназије. Положио је пријемни за овај престижни колеџ на којем је студирао и Исак Њутн и многи нобеловци, али мора да уплати 135.000 евра за три године студија. Родитељи, пријатељи, разни дародавци сакупили су више од сто, недостаје још тридесетак хиљада евра.

Таман колико је певачица зарадила за непуна два сата, претпостављам.

Лука се министарству с молбом за помоћ обратио пре неколико недеља, не добивши одговор, али га је добио новинар „Политике” и јуче објавио: „Објаснили су да је у међувремену Срђан Вербић, министар просвете, Луки Бојовићу послао одговор у коме је разлог за изостанак помоћи наведено то што министарство није у стању да финансира његове основне студије у иностранству због законских и финансијских ограничења.”

Ово немушто бирократско објашњење покушаћу да преведем на обичан српски језик. Министар је, дакле, одговорио Луки тек после текста у „Политици”. Нема пара, а и да их има, закон не дозвољава да наша држава плаћа студирање у иностранству. (Превод завршен.)

Лука не тражи да му се плате студије, већ да му се да помоћ у износу који неко (не било ко) може да заради за сат-два певања, куку нама.

Када се хоће, увек се може наћи правна форма да се учини права ствар. Само треба заиста хтети.

Рок, последњи рок за уплату, у Кембриџу је– 1. септембар! Још непуних двадесет дана.

Већ сам уморан од слушања, гледања, навођења сијасет примера расипања новца у јавном сектору. Стотине хиљада, милиони се разбацују на све стране, без финансијског ограничења.

Лукина два другара, који су такође положили пријемни, када су сазнали да нису добили стипендију, одустали су од борбе. Лука се још нада. Још двадесетак дана.

За двадесет дана решава се судбина једног човека. За двадесет дана видећемо, кроз овај пример, има ли још наде за све нас. Макар мале, малецне наде да нисмо сасвим отупели и ослепели и да још можемо осетити и видети на којој страни је светло, а на којој тама.

Има ли наде да ће једнога дана име овог Луке Бојовића бити бар приближно познато и бар приближно узор млађима, као што је сада име једног другог Луке Бојовића, оног који издржава затвор у Шпанији?

Када се каже: Лука Бојовић, на којег Луку Бојовића се данас најпре помисли? Зову се исто, али нису исто.

Тако је и са Србијом. Када се, у свету, каже Србија, нашта се најпре помисли?

Хоће ли доћи време када ће се том приликом најпре помислити на једнумалу, напредну земљу самосвојних, радених људи, земљу туристичких лепота и органске хране, земљу очуване традиције и језика, где грађани не знају ни како им се зове председник владе, као што данас не знају у Швајцарској?

Подупирући Луку, имамо прилику да нагнемо Србију мало на ту страну.

Јер Лука ће се, ако тамо оде, вратити у Србију. То нису празне речи. Обећање је спреман да потпише.

Откуцавају дани, као секунде.