Од­бра­на сит­них ло­по­ва

У вре­ме оних сне­жних на­но­са, зре­ња­нин­ској по­ли­ци­ји је при­ја­вље­но не­ко­ли­ко слу­ча­је­ва кра­ђе из за­ве­ја­них во­зи­ла на пу­ту Ста­ји­ће­во–Зре­ња­нин. Укра­де­ни су це-де пле­јер, точ­ко­ви, наф­та из ре­зер­во­а­ра, аку­му­ла­тор, пр­ва по­моћ... У јед­ним но­ви­на­ма та вест је на­сло­вље­на са­мо јед­ном реч­ју: Сра­мо­та.

И ра­ни­је смо их слу­ша­ли, слич­не. У Кра­гу­јев­цу укра­ли ба­кар­но по­сто­ље за веч­ну ва­тру на стра­ти­шту из­ги­ну­лих ђа­ка, у Бе­о­гра­ду спо­мен-пло­чу Аго­сти­на Не­та, од­не­ли брон­за­ну би­сту на­род­ног хе­ро­ја, опљач­ка­ли цр­кву... Сра­мо­та.

Ово ни­су са­мо кра­ђе, ни­ти са­мо кри­ми­нал. То су сит­не кра­ђе круп­ног зна­че­ња. То су ве­сти о про­па­сти на­ро­да у Ср­би­ји на­ших да­на. Ка­да не по­сто­ји ни­шта што би би­ло то­ли­ко све­то да се не би сме­ло укра­сти.

Од­у­век се кра­ло и увек ће, али су по­сто­ја­ла вре­ме­на ка­да су и ло­по­ви има­ли не­ко сво­је чој­ство. Зна­ло се да се не­што јед­но­став­но – не кра­де. Да по­сто­је си­ту­а­ци­је у ко­ји­ма се не кра­де и ме­ста на ко­ји­ма се не кра­де. Би­ло је све­га и сва­че­га за кра­ђу и укра­сти је би­ло сра­мо­та.

Би­ло је не­пи­са­но пра­ви­ло: не пљач­ка­ју се жр­тве при­род­них не­по­го­да, не пљач­ка­ју се гро­бља и стра­ти­шта, би­сте хе­ро­ја, цр­кве... Не пљач­ка се про­сјак, сле­пац, убо­жник...

Шта се то до­го­ди­ло са сит­ним ло­по­ви­ма на­ших да­на? Од­го­вор на ово пи­та­ње не да­је кри­ми­на­ли­сти­ка, већ со­ци­о­ло­ги­ја и со­ци­јал­на пси­хо­ло­ги­ја. Љу­ди су исти, ни­су се про­ме­ни­ли ни сит­ни ло­по­ви. Про­ме­ни­ле су се окол­но­сти. Све ви­ше је љу­ди ко­ји кра­ду јер не­ма­ју из­бор. Кра­ду ба­кар­ну жи­цу са тран­сфор­ма­то­ра под струј­ним на­по­ном, јер не­ма­ју шта да из­гу­бе, осим жи­во­та. А жи­вот је нај­јев­ти­ни­ји. Бе­о­град­ски адво­кат и кри­ми­но­лог Ра­то­мир Б. Вој­во­дић на­вео је да су „Аме­ри­кан­ци из­ра­чу­на­ли да је­дан људ­ски жи­вот вре­ди 80 ми­ли­о­на до­ла­ра!“ Али то су не­ки дру­ги људ­ски жи­во­ти.

Док ко­ра­чам уре­ђе­ним ше­та­ли­штем по­ред Ку­пин­ца, у Обре­нов­цу, гле­дам, на сва­ких де­сет ме­та­ра су бан­де­ре са све­тиљ­ка­ма на сун­че­ву енер­ги­ју. И сва­ка има свој тран­сфор­ма­тор (или ка­ко се то већ на­зи­ва). У ства­ри, оста­ла су са­мо ку­ћи­шта а из њих су по­чу­па­не све жи­це и оста­ло што се на от­па­ду мо­же про­да­ти. Због то­га ше­та­ча об­у­зи­ма ту­га, бес, па и не­моћ. Нај­пре бес на ло­по­ве а он­да на оне ко­ји су их учи­ни­ли ло­по­ви­ма.

У зе­мљи у ко­јој је при­ви­ле­ги­ја би­ти за­по­слен, у стал­ном стра­ху да то не­ће ду­го тра­ја­ти, огро­ман број љу­ди уне­зве­ре­них очи­ју гле­да у бу­дућ­ност ко­је не­ма. А жи­ви се у са­да­шњо­сти, пра­во је чу­до ка­ко. Мно­ги го­ди­на­ма мо­ле да им се ис­пла­ти за­ра­ђе­но, две-три-пет го­ди­на за­о­ста­лих пла­та – а кад ре­чи­ма и су­за­ма не мо­гу до­ћи до сво­га, се­ку се­би пр­сте, ми­сле, та­ко ће не­ког уми­ло­сти­ви­ти. А Не­ког је баш бри­га.

Кад се оста­не са­свим без при­хо­да, кад се ви­ше ни­шта ни­ком про­да­ти не мо­же, ка­да се не­ма куд, и по­ште­ни љу­ди по­ста­ју ло­по­ви. Или ло­по­ви или са­мо­у­би­це. И уби­це, де­ша­ва се.

За­то се не љу­тим на љу­де ко­ји кра­ду чак и по­сто­ље веч­не ва­тре, и би­сте хе­ро­ја, и цр­кве­не па­ре и кон­ди­ре, и ...

Они је­су ло­по­ви са ста­но­ви­шта прав­ног, као та­кви мо­гу би­ти осу­ђе­ни и за­тво­ре­ни, што је њи­ма мо­жда је­ди­на на­да у бо­ље су­тра. Јер у за­тво­ру има да се је­де и спа­ва у то­плом. Али, авај, за­тво­ри су пу­ни.

Шко­ле по се­ли­ма га­сну као по­след­њи жар у мра­ку, а за­тво­ри цве­та­ју.

На по­чет­ку смо 21. ве­ка и опет (без пре­стан­ка) пред исто­риј­ским од­лу­ка­ма, исто­риј­ским пре­крет­ни­ца­ма и да­ту­ми­ма, као и по­чет­ком два­де­се­тог, са­мо што су он­да ра­то­ви (бал­кан­ски и Пр­ви свет­ски) би­ли на по­мо­лу, а ово­вре­ме­ни су упра­во ми­ну­ли.

Има ли раз­ли­ке из­ме­ђу по­ме­ну­та два по­чет­ка ве­ка? Шта се про­ме­ни­ло?

Да је жив, по­сле сто го­ди­на (тач­ни­је – 104), ка­кву би Вла­ди­слав Пет­ко­вић Дис (1880–1917) са­ти­рич­ну пе­сму на­пи­сао да­нас? То не зна­мо, али зна­мо ка­кву је на­пи­сао он­да. За под­се­ћа­ње са­мо не­ко­ли­ко стро­фа:

„Раз­ви­ло се цр­но вре­ме опа­да­ња,/ На­бу­јао шљам и раз­врат и по­ро­ци,/ По­ди­гао се тру­ли за­дах про­па­да­ња, /Умр­ли су сви хе­ро­ји и про­ро­ци./ Раз­ви­ло се цр­но вре­ме опа­да­ња. (...)

По­кра­де­ни сви хра­мо­ви и ћи­во­ти, /Исме­ја­не све вр­ли­не и по­ште­ње, /По­ни­же­ни сви гро­бо­ви и жи­во­ти, /Упр­ља­но и опе­ло и кр­ште­ње. /По­кра­де­ни сви хра­мо­ви и ћи­во­ти. (...)

Од пан­ду­ра ство­ри­ли смо ве­ли­ка­ше, /До­сто­јан­ства по­де­ли­ше иди­о­ти, /Ло­по­ви нам из­ра­ђу­ју бо­га­та­ше, /Мрач­не ду­ше на­зва­ше се па­три­о­ти. /Од пан­ду­ра ство­ри­ли смо ве­ли­ка­ше.

Сво­ју му­дрост рас­то­чи­смо на из­бо­ре, / Сво­ју хра­брост на под­ва­ле и обе­де, Бу­дућ­но­сти за­тро­ва­смо све из­во­ре,/ А по­ра­зе про­гла­си­смо за по­бе­де. / Сво­ју му­дрост рас­то­чи­смо на из­бо­ре.

Под сра­мо­том жи­ви на­ше по­ко­ле­ње, /Не чу­ју се ни про­те­сти ни ја­у­ци;/ Под сра­мо­том жи­ви на­ше јав­но мње­ње, / На­ра­шта­ји, ко­ји си­шу ко па­у­ци. / Под сра­мо­том жи­ви на­ше по­ко­ле­ње.

По­мр­чи­на при­ти­сну­ла на­ше да­не,/ Не ви­ди се јад­на на­ша зе­мља ху­да; / Ал кад по­жар по­ду­хва­ти на све стра­не, / Ку­да ће­мо од све­тло­сти и од су­да! / По­мр­чи­на при­ти­сну­ла на­ше да­не.“