Година с Фројдом
Пројекцијом филмова "Отвори очи" (1997), чији је сценарио и режију потписао млади шпански редитељ Алехандро Аменабар, и његовог римејка "Ванила скај" у режији Американца Камерона Кроуа (2002) завршен је серијал "Психоанализа као поглед на свет" у Културном центру Београда. О двема верзијама ове филмске приче говорили су недавно у биоскопу Дворане културног центра драматург и филмски критичар Саша Радојевић и уредник филмског програма у ДКЦ Небојша Поповић.
Предавања о односу психоанализе и уметности била су део пројекта који су поводом 150 година од рођења Сигмунда Фројда организовали Културни центра Београд и Београдско психоаналитичко друштво. На крају низа питања, дошла је на ред и уметност, посебно филм.
Ако не рачунамо терористе, улога психијатра једна је од најредовнијих у сценаријима америчких филмова. Знате оне кадрове у којима презаузети пословни Американац лежи на софи свог скупо плаћеног психијатра и "копа" по својим најранијим, свесним и несвесним, доживљајима? Е, то би, у најширем смислу речи, било приказивање деловања психоанализе на филмском платну.
Филмови "Отвори очи" и "Ванила скај", према речима Саше Радојевића, немају суштинске разлике у приступу психоанализи. Ипак, рецепција хита "Ванила скај" са Томом Крузом у главној улози представља добар пример пружања отпора према америчком филму који је, међу критичарима и публиком, најчешће описан као комерцијалан и тривијалан у односу на европски – уметнички. Наш саговорник даје мало искошенији угао гледања на оно што подразумевамо под Холивудом.
– За разлику од европске, психоанализа у америчкој кинематографији много је раније коришћена и на доста другачији начин. Пре свега, кроз серију драма које је писао Тенеси Вилијамс и које су врло брзо из позоришта дошле до филма. Они су произвели јунака који би могао да буде третиран као психоаналитички измучени лик који покушава да дође до неког разрешења кроз филмске авантуре.
Радојевић истиче и то да се амерички аутори често баве подручјем подсвесног на суптилнији начин и више истражују од европских колега тежећи да сруше праг реалности и перцепције.
На питање који српски редитељи и у којим филмовима су поставили своје ликове "на софу за исповест" Саша Радојевић помиње култне филмове Живојина Павловића "Буђење пацова" и "Кад будем мртав и бео" који се могу читати и у психоаналитичком кључу.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


