Ресавска школа

Последњих година сведоци смо убрзане „хармонизације” наших прописа са законодавством Европске уније. Нова правила, процедуре, као и казнена политика, неодвојив су део нашег трновитог „европског пута”, али стиче се утисак да су у том послу много више ангажовани преводиоции преписивачи него наши законодавци. Преводећи и преписујући европске законе, изгледа да уопште не размишљају о томе како ће се сутра спроводити.

Како другачије објаснити најновије случајеве предлога закона, за које се на први поглед може рећи да ће њихова примена бити, у најмању руку, проблематична? Ако се доношење новог закона о правима детета повезује са увођењем нових и често прилично скупих стандарда, не треба бити видовит па закључити да ће се такви прописи врло брзо сударити са српском, балканском реалношћу.

Јер, ако је у развијеним, богатим земљама Запада још којекако и могуће спровести поједине напредне замисли и идеје, код нас је то, бар у овом тренутку практично неизводљиво. Како, на пример, обезбедити обавезно средњошколско образовање за сву децу у Србији, земљи која предњачи по броју неписмених. Рекло би се да у том погледу нисмо далеко одмакли од оних сцена из „Камионџија”, где легендарни Паја и Јаре с муком натуцају слогове, притом се презнојавајући као да их гони лично Штефан Филе са штапом за ударање пацки.

Новим законом предвиђено је и да деца млађа од 10 година не могу слободно да се крећу по улици без присуства одраслих. У пракси, ако дете пошаљете у продавницу да купи хлеб, правите прекршај, можда и кривично дело. Ако их шаљете у школу саме, то већ може да се протумачи као озбиљан криминал. То значи да, под условом да немате некога ко би вас у томе заменио, морате да излазите са посла и дочекујете децу испред школе. Предвиђена је, истина, и обавеза школа да обезбеде продужени боравак за децу, али није предвиђено да ли ће и тај намет бити преваљен на све слабија родитељска плећа?

Исто важи и у случају нових законских идеја да треба увести обавезне „ђачке кухиње”. Идеја је заиста племенита: малишани, који се углавном нездраво хране по пекарама, треба да добију квалитетан и топао оброк током боравка у школи. Уосталом, до пре двадесетак година тако је и било, школске трпезарије биле су пуне ђака. Али, и у овом случају изостаје јасан одговор – ко ће то да плати? Како спровести у дело тако грандиозан план у школама где и најобичније завесе данас купују родитељи од „ђачког динара”?

Посреди је, несумњиво, наша амбиција да по сваку цену доносимо „европске законе”, да их штанцујемо као чекове без покрића и њима плаћамо возну карту до Брисела. Међутим, стара српска пословица каже: „Ко не плати на мосту, платиће на ћуприји”.

У овом случају, наплата ће доћи када се суочимо са чињеницом да „европске законе” које доносимо нећемо моћи да спроводимо.